ENIsto tako, Zakon o radiodifuziji (ZRD) ni na jednom mestu ne dopušta mešanje bilo koga, pa ni organa političke vlasti u rad RRA. Da podsetim: RRA je nezavisna javna agencija – a ne upravna organizacija u sastavu državnog aparata, podređena Vladi kao nosiocu izvršne vlasti. 0na svoje regulatorne javne prerogative u oblasti radiodifuzije crpi direktno iz posebnog, matičnog zakona. No, to ne znači ni da je RRA pod nadzorom Parlamenta. Okolnost da su određena lica, članovi jednog javnog tela, na pojedine javne položaje izabrani u Parlamentu, ne znači samim tim i da su oni od njega funkcionalno pravno zavisni. Ukratko, u procesu odlučivanja o dodeli frekvencija RRA je striktno podvrgnuta isključivo zakonu i naknadnoj sudskoj kontroli zakonitosti te odluke u upravnom sporu. Izbor, preciznije određivanje emitera programa nije neka suvereno samovoljna selekcija od strane RRA! Primena njenih autoritativnih ovlašćenja mora da bude razložna i opsežno i iznijansirano elaborirana, zasnovana i na činjenicama i na pravu. Posredi je strogo zakonski vezano upravnopravno rešavanje. Kada je u pitanju višestranačko upravno javno takmičenje, organ je u donetom aktu, pored ostalog, osobito dužan da navede »utvrđeno činjenično stanje…i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu« (član 199. st. 2-3. Zakona o opštem upravnom postupku – ZUP). Nije dovoljno da se u naknadnim rešenjima svakom ponaosob od onih koji nisu dobili dozvole iznesu razlozi u odnosu na njega! Jer, i učesnicima konkursa i javnosti se mora kao na dlanu predočiti celina dotične radiodifuzne konkursne slike i njeno pravno rastumačenje, svi elementi toga mozaika integralno. Da bi se tako nesumnjivo i prozračno saznalo kako su i zašto po poimanju RRA prijavljeni bili međusobno tretirani i rangirani, svaki u odnosu na ostale! S druge strane, sam ishod glasanja nije, i ne sme i ne može da bude – niti kriterijum, niti obrazloženje donete odluke! Ali ishod glasanja – njegov pravni rezultat, kolektivno doneta odluka (bilo jednoglasna, bilo većinska, nezavisno od toga kako je i za koga glasao pojedinačno svaki član RRA) – mora da bude podrobno, celovito i kristalno jasno potkrepljen!! Bez toga se ne može dalje ispitati – pored one formalne zakonitosti (nadležnost i procedura) – naročito njena sadržinska (meritorna, dubinska, u pogledu primene odgovarajućih materijalnih propisa) pravna valjanost, pravilnost izdavanja dozvola baš određenim licima a ne i nekim drugim! Uostalom, ovde apsolutno nije posredi nekakvo analogno parlamentarno-političko, već ortodoksno upravnopravno kolektivno odlučivanje. Konkretno i konsekventno: Svaki od elektronskih medija koji su dobili TV frekvencije mora da bude »pretresen« kroz sve predviđene pravne kriterijume – svaki u pogledu svakog od dotičnih uporišnih merila kao respektabilnih! Posebno, svaki novi sticalac dozvole mora se provući kroz prizmu onoga/onih paramet(a)ra na osnovu kojeg/kojih mu je »data prednost« (kako veli ZRD) u datom slučaju – kako bi se utvrdilo i u obrazloženju odluke saopštilo i rafinirano pokazalo zašto je i na osnovu kojih opredeljujućih činjenica i okolnosti baš on/oni stekao/stekli dozvolu/e/, a ne (i) neko, odnosno neki drugi. Savet RRA ovu ključnu a objektivno saznatljivu iako kompleksnu odrednicu nije ni pokušao da ustanovi, a kamoli da objasni.
4. Dakle, u opisanom pravnom predmetu prekršena su drastično i višestruko oba stožerna zakonska teksta – i ZRD i ZUP. U pogledu ovog drugog, pogažena su naročito sledeća njegova načela: zakonitosti (član 5), zaštite prava građana i zaštite javnog intreresa (član 6), efikasnosti (član 7), istine (član 8) i ocene dokaza (član 10). Sve u svemu: (1) Merodavni materijalni propis (odredba tačke 5. člana 54. ZRD) uopšte nije primenjen, a postavljeni su kao tobože validni zakonski nepostojeći, odnosno nedozvoljeni kriterijumi; (2) Ocena dokaza je bitno nepotpuna, pa je nesumnjivo takvo i samo u naznakama prikazano činjenično stanje; (3) Izvođenja zaključka iz takvog činjeničnog sklopa praktično i nema; (4) Završna pravna kvalifikacija u pogledu efikasnog i kvalitetnog ostvarivanja prava i pravnih interesa stranaka je ozbiljno nedostatna; (5) Suštinsko obrazloženje odluke je sasvim izostalo, opet krajnje protivpravno. Rečju, ne znam da li su na odnosnom javnom konkursu za javne TV emitere u Srbiji od prijavljenih kandidata izabrani najbolji (to se analizom predočenog teksta donete odluke i ne može proveriti!), ali pouzdano znam – a dokazaće to i Sud, kada stvar do njega prispe – da je s gledišta pravničkog zanata predočena odluka RRA, pa tako i sledstvena odbijajuća rešenja, i procesno-pravno i sadržinski očigledno dobrano manjkava, i kao takva apsolutno neodrživa, flagrantno nezakonita. Rešavajući u upravnom sporu po eventualnim tužbama na rešenja o nedodeljivanju dozvola, Sud će, bude li ih svojom presudom poništo, staviti van snage kao nezakonitu i samu odluku RRA o listi priznatih TV emitera. Time bi RRA bio vraćen čitav predmet na ponovni postupak utvrđivanja činjenica i rešavanje, a bez diranja u sam konkurs.
Dr Zoran R. Tomić
Autor je redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu državnog Univerziteta u Beogradu
