ENOna Srbija koju vidiš sa autoputa relativno je osvetljena; ona do Mladenovca – poluosvetljena; ono dalje, prema Orašcu i Aranđelovcu, u mrklom je mraku, kao da je tamo i dobri Bog sanjivo promrmljao „laku noć“, promeškoljio se u postelji i utonuo u san. Ili se to meni samo tako čini, onako „pod utiskom“, dok se truckam u iznajmljenom taksiju, delu malog konvoja koji se zaputio na reprizni pokušaj promocije devetog toma „Peščanika FM“, nakon što su prethodni već dan unapred osujetili oni koji su Patriote zato što nisu baš ni(za)šta drugo. Na izlazu iz Mladenovca, saobraćajac zaustavlja kola ispred naših, a nama maše da prođemo. Okupljamo se na ulazu u Zabranjeni Grad, izlazim iz taksija, a prava mala ekskurzija već je izđipala iz minibusa, tu su Svetlane, predviđeni govornici Mirko Đorđević, Vesna Rakić-Vodinelić, Petar Luković, Miljenko Dereta, u „grupi za podršku“ prepoznajem Jasnu Bogojević, Tamaru Kaliternu, Stašu Zajović i još neke stare poznanike još iz devedesetih; Pera L. mi odmah dobacuje „nema tribine“. Kako, bre, nema?! Takva i takva stvar, informišu nas telefonom naši domaćini: ustanička Topola, pa sve do Ravne Gore, sjatila se da odbrani Aranđelovac, što od nas, što od njega samog, krš i pleva i njih i policije, uka i dernjava, atmosfera konstruktivna i prijateljska kao pred pohod Hutua na Tutsije, sve s mačetama u rukama. Nastaje spontano većanje Šta Da Se Radi (a bez Černiševskog), neki bi da idemo, drugi se kanda kolebaju, čini mi se da smo Svetlana L. i ja najglasniji da se ide: moramo se pojaviti tamo, a onda šta bude, ne smemo nikome pružiti izgovor da smo sami odustali. Šef policijske jedinice je na vezi, garantuje da će nas bezbedno sprovesti do sale Doma omladine. Krećemo u srce grada, sprovode nas na parking, tu je nekakvo igralište, i takva gomila policije kakvu danas možete videti još samo na fudbalskim utakmicama, i to onim jačim. Okolo ih je barem stotinu, od „običnih“ i saobraćajaca (?) do onih „marsovaca“ sa kacigama i štitovima. Neko kaže „ovo je kao devedesetih“, ja kažem da je obrnuto: tada smo bežali od kordona, sada nas kordon štiti od „velike hipnotisane gomile“ (Z. Kostić Cane). Onako je bilo manje mučno, časna reč… Policajci nas mole da se zguramo što bliže jedni drugima („stisli su se kao koze“, rekla bi Viktorija Tokareva), i tako sabijeni krećemo, okruženi Organima Reda, ka (valjda) sporednom ulazu u aranđelovački Dom omladine. I baš dok ulazimo, najbliže smo masi urlajućih egzemplara, između nas je kordon, mračno je, slabo se šta razaznaje, tek ću posle na fotografijama s lica mesta videti da se u masi kočopere portreti Draže Mihailovića i Vladimira Putina. Eh, siromah Draža, toliko se borio protiv komunista da mu za fašiste nije ostalo mnogo džebane, a evo je dočekao da ga posmrtno učlane u „koaliciju“ s jednim prefriganim sovjetskim kagebeovcem! Ili taj ikonički eklekticizam ima značiti Radosnu Objavu da su se protiv zlih prestoničkih Sila Osovine – recimo protiv Trojnog Pakta Svetlana-Vesna-Teofil – napokon složili i udružili šumadijski partizani i četnici?! E, braćo slatka, da ste tako đuture udarili na Hitlera, ovaj bi pandrknuo najdalje do januara 1942!
Šef sale: Ulazimo napokon u salu, ne baš malu ali punu i prepunu, dočekuju nas gromki aplauz i primalni urlici mržnje istovremeno. Za trenutak kao da se uzajamno gledamo u čudu, polako zauzimamo sedaljke, i tek što smo kako-tako posedali, našem stolu prilazi lik koji neodoljivo podseća na žanr-primerak šefa sale nekog banjskog restorana u sezoni 1977/78, sveže uparađenog za Doček Nove Godine (švedski sto, piće neograničeno!), eto ti za njim još pet-šest neobrijanih pratećih/pretećih elemenata, te ti onaj Šef Sale što mu na sakou landara bedž „Nova Srbija – Stop B92“ krenu da nam objašnjava kako napolju „naša (tj. Peščanikova, op. aut.) policija bije narod“, i da mi treba da je zaustavimo, inače niks tribina. Čuj, naša policija?! Dobra fora, naročito iz usta funkcionera jedne od stranaka koje vladaju ovom zemljom. Uzalud objašnjavamo Šefu Sale da niti imamo pojma o čemu se radi, niti tu išta možemo da učinimo; Svetlana L. neumorno ponavlja, krajnje koncilijantno, da je sve u najboljem redu, važno je samo da svi sednu na svoja mesta pa da počnemo, a onda neka pita ili kaže ko šta hoće. Lepo je neko rekao da je Svetlana te večeri demonstrirala da ima „živce ko konopce“, ja ne bih umeo da pokažem ni petinu njenog takta, valjda sam odavno potrošio sve zalihe. U međuvremenu, gužva na „stejdžu“ neprestano se povećava, sada zahtevaju da pređemo u nekakvu veću dvoranu „gde bi svi stali“, inače – guess what – nema tribine. Svetlana L. ponavlja u gluve uši da to ne možemo da uradimo jer nije na nama da odlučujemo o tome, ova je sala zakupljena i odobrena, i to je to. Samo policija može da nas prebaci u drugu salu, a njoj to ne pada na pamet.
Mala snaga: Masa sve vreme urla pretnje i uvrede, likovi koji se raspravljaju i koškaju s nama oko stola takođe imaju štošta lirski i ljubavno da nam poruče, sećam se da mi je Šef Sale u jednom momentu, na neko moje pitanje u stilu „zašto ovo radite“ rekao da smo mi „fašistička organizacija“; na trenutak zaustim da mu kažem da ne pripadam ama baš nikakvoj organizaciji – nisam bre više ni član biblioteke! – pa samim tim ni „fašističkoj“, a onda me uhvati neka mala snaga, opsetim se koliko je sve to uzaludno i besmisleno, čovek je tu s Jasnom Namerom, i dosledno je sprovodi. Nekakav jurodivi čiča dere se nekako baš na mene „ne dam ja da se ovde priča protiv pravoslavlja, moj sin je na bogosloviji“, meni već pregoreva fitilj pa mu rezignirano saopštavam „ma, boli me q za tvog sina“, koji minut kasnije isti se lik vraća zakrvavljenih očiju, pokazujući svojim pajtosima gotovo svetački produhovljenih lica na mene kao na onog koji je psovao njegovog sina „koji je poginuo“. Ta, zar nije na bogosloviji, malopre je bio?! Kretenske li situacije, takvi su tipovi obično gulanferi, foliranti i provokatori, ali ipak mi je žao, pomislim – šta ako je to ipak istina, ne želim nikoga da povredim, radije neka on mene slobodno vređa ako mu je tako lakše i lepše, ako mu je to neki životni sedativ, a deluje kao jedan od onih koji nekako ne uspeju da smisle ništa bolje od rakije i vređanja onih koji im nikakvo zlo nisu naneli. Na koncu, čak ga tražim pogledom da mu se izvinim za sina, živog ili pokojnog, ali ga više ne razaznajem u masi.
Lice: Kamere zuje, fotoaparati bljeskaju, vrpoljimo se, ustajemo i sedamo, Pera L. zuri preda se i pali cigaretu na cigaretu (doduše, on to uvek radi…), Vesna RV mi kaže „ja sam kriva za sve ovo, mi smo izmislili Velju Ilića kroz Savez slobodnih gradova“, ja joj kažem „you’ve created a monster“, pa se smejemo, šta drugo da radimo, neka individua stručno i autoritativno objašnjava Mirku Đorđeviću kako je mator i izlapeo. Pada mi na pamet, ko zna zašto, da bi valjda ovako nekako izgledao susret Salmana Ruždija s pomahnitalim islamistima negde u Karačiju.
Koliko sve to traje? Čini mi se, oko dvadeset minuta, ne manje, a onda se svi slažemo da je bilo dosta: učinili smo sve što smo mogli, dalji ostanak na tom mestu nema nikakve svrhe. Nekoliko minuta se prikupljamo, Svetlane poklanjaju knjige ljudima dobre volje koji se nekako probijaju do nas (za to vreme, „Naši“ ih gaze i bacaju; vidi se da su dobro naučili lekciju od izvornih, ruskih „Naših“ koji su javno spaljivali knjige nepoćudnih i „nemoralnih“ ruskih pisaca), potpisujemo ih a onda izlazimo iz Doma omladine kroz mračni hodničić, onako kako smo i ušli, okruženi policijom, praćeni hukom rulje. Sledi parking, potrpavanje u konvoj, i polazak. Svraćamo posle u neki kafić u Mladenovcu, da razmenimo dojmove za nezaborav. Tu je već – opet mi se čini – nekako upadljivo svetlije, a autoput već blješti kao Menhetn, dočim o Beogradu da i ne govorimo. Jurim u Centar za kulturnu dekontaminaciju, tamo je već pri kraju promocija četiriju knjiga među kojima je i moja; pita me Ivan Čolović o ovoj tužnoj fazi Srbije, tražeći da objasnim tvrdnju da Ovo u čemu živimo „još nema ime“. Tačno je, nema ime, ali ima lice, i ja sam to lice video u Aranđelovcu, i to lice je iskeženo od neke nejasne, samosvrhovite mržnje, a istovremeno jadno, izborano, izgubljeno od neke tuge koju zatomljuje agresijom, to je lice onoga ko će pre umreti ili ubiti nego priznati da nešto s tim i takvim licem nije u redu. I zato ovde nije reč o Peščaniku, nego o Srbiji; i zato su ovde imena i povodi slučajni, a Ono Bitno je ono jedino što se ne izgovara: da nema Peščanika, oni bi ga izmislili, jer im je čak potrebniji nego nama koji ga pravimo ili u njemu gostujemo. Nama je to „samo“ posao, njima vrhunaravno objašnjenje i opravdanje nekog neodredivog, a tako razarajuće dubokog i sveobuhvatnog životnog promašaja.
Tefil Pančić
