ENČinilo se kao da je jedina svrha ovog dijaloga bila da javnost ponovo podseti na to ko smo mi a ko su oni, kao da ta ista javnost ne vidi da B92 poslednjih godina sve maštovitije i slobodnije kreira medijsku stvarnost u Srbiji i da bi retko ko bio iznenađen, da im je Hadži Antić, kad je već u zgradi, dao i koji savet u vezi sa poslom
Dan nakon Parade protiv nasilja, Protest protiv nasilja koji je organizovan u Pionirskom parku mogao je biti održan i u nekoj sali. Skup se obraćao državi, a ne huliganima, jer sa huliganima ne vredi raspravljati. Iz sličnih razloga, ne želim da govorim o retorici radikala, vec o radikalskoj retorici, onoj pogubnoj retorici krupnih reči koje ne znače ništa i uvek odvode na krivu stranu, u jalove prepirke i krvave obračune, jer se ona potkrala čak i učesnicima ovog malenog i vrlo sabranog skupa, u frazi Borba protiv zla i izjavi Srbija je ubila Brisa Tatona.
Zlo i Srbija, to su pojmovi sa sasvim nejasnim kognitivnim, a maksimalnim emotivnim značenjem, a upotreba takve vrste pojmova uvek povlači veliku odgovornost govornika jer se oni obraćaju onom iracionalnom u slušaocu. Zlo je nekako uvek celo i nedeljivo, ono se ne može načeti drugačije nego militantnim sredstvima, protiv zla se bori, zlo se iskorenjuje. Trebalo bi da zlo definišemo kao niz problema, jer problemi su ovozemaljska, rešiva stvar, a da umesto nekog nedefinisanog pojma Srbije koji nam je svima izašao na nos radije govorimo o pojedinim institucijama, državnom aparatu, javnom mnenju, građanima i pojedinim grupacijama građana.
Onda možemo da se upitamo da li je najveći problem ovog društva zaista jedna mala grupa huligana ili je problem drugačije prirode, jer sve više se govori o navijačima a sve manje o činjenici da je Parada ponosa zabranjena zbog toga što je policija procenila da bi broj onih koji su spremni da napadnu povorku mogao da bude neočekivano veliki i da su u pitanju uglavnom srednjoškolci. Navijačke huliganske grupe postoje u svim državama, a postoje i efikasni načini borbe protiv njih. Takođe, u svim društvima postoje grupe ekstremnih desničara ili verskih zaluđenika, ali u jednom liberalnom društvu svako ima pravo da veruje u šta hoće, ma koliko to nekom drugom suludo zvučalo. Naravno, sve dok ne ugrožava Ustavom zagarantovana prava i slobode drugoga, a ne njegove malograđanske ili kakve god vrednosti. Doduše, taj jednostavan princip, očito, uopšte nije jasan većinskoj populaciji u Srbiji, ni deci, ni njihovim roditeljima.
Stavljanje ovih marginalnih pojava u prvi plan zamagljuje činjenicu da smo kao društvo sasvim ogrezli u navijačku retoriku. Dijalog postaje nemoguć, a kako se situacija zaoštrava argumentacija postaje bizarna. Tako Antonić bez srama i stida jadikuje kako su srpski nacionalisti okrivljeni čak i za smrt kengura, što se sasvim sigurno i dogodilo, verovatno na nekom forumu ili blogu, ili na Fejsbuku. Ljudi pišu svašta, ali uzeti za ozbiljno jednu takvu tvrdnju sasvim je druga stvar. Mislim, kakav je to argument, koliko očajan treba da budeš da bi takav argument upotrebio u raspravi? NSPM na svom sajtu, na dan kad je Taton umro objavljuje tekst Dizni homofobija koji se bavi istraživanjem koje su preduzela neka dvojica Amerikanaca. Ideološka pozadina Diznijevih crtaća nije zanemarljiva tema, s obzirom na to koliki je njihov uticaj na decu, i ta dvojica su izneli svoj pogled na stvar, nije tu ništa sporno. Ali je trenutak objavljivanja i sadržaj tog članka sasvim tendenciozan, u to nema sumnje. Ovi primeri pozivanja na potpuno irelevantne izvore su prilično smešni, ali stvari prestaju da budu smešne kada u atmosferi linča neodgovorni mediji koriste priliku da dodaju još koju grančicu na lomaču tako što izjavu da će zapaliti srpsku zastavu na Paradi ponosa, koju su na Fejsbuku potpisale svega tri osobe, podmeću organizatorima te parade.
Sa druge strane, Jugoslav Ćosic istog dana kada je umro Taton, i kada je NSPM objavila tekst o Diznijevim crtaćima, u emisiju dovodi ničim izazvanog i davno zaboravljenog Dragana Hadži-Antića sa kojim evocira uspomene iz devedesetih, raspituje se za zdravlje Mire Marković i pokušava da dovede u vezu Slobine batinaše sa aktuelnim događajima. Činilo se kao da je jedina svrha ovog dijaloga bila da javnost ponovo podseti na to ko smo mi a ko su oni, kao da ta ista javnost ne vidi da B92 poslednjih godina sve maštovitije i slobodnije kreira medijsku stvarnost u Srbiji i da bi retko ko bio iznenađen, da im je Hadži Antić, kad je već u zgradi, dao i koji savet u vezi sa poslom.
I sad možemo da se vratimo na te „izmanipulisane srednjoškolce“ kojima se „dirigovalo sa strane“ i koje je pokušala da organizuje „šačica“ klerofašista i huligana. Stalno se pominje uloga navijača u Petom oktobru a mene ovaj gnev srednjoškolaca više podseća na Deveti mart. Deca su besna iz istih onih razloga zbog kojih su bila besna i početkom devedesetih, jer žive u sistemu u kome od poštenog rada i dalje ne može da se živi, u kome je sprega kriminala i vlasti javna tajna, odgovorne funkcije rezervisane ili za drugare iz ekipe ili za mutave partijske poslušnike i u kome zločin prolazi nekažnjeno a zločinci se veličaju po potrebi. Kanalisanje socijalnog nezadovoljstva kroz ideološke razlike privilegija je siromašnih društava, a čitava situacija podseća na klasičnu lopovsku tehniku, dizanje buke i zatim tiho potkradanje. To valjda najbolje znaju džeparoši iz autobusa. Ali kada su lopovi, kondukteri i vozač u dosluhu, onda vam preostaje ili da ćutite i siđete na sledećoj stanici ili da povičete Drž‘te lopova! i nadate se da nećete završiti u jarku.
Činjenica je da su od samog početka građanski protesti u Srbiji bili nacionalistički, a klinci koji su Devetog marta izašli na ulicu, bili su i huligani i nacionalisti i desničari, baš kao i ovi danas. Činjenica je da je pojam levice u ovom društvu imao duboko negativno emotivno značenje i da ga se opozicija jedno vreme u celosti klonila, prepustivši ga velikodušno SPS-u i JUL-u, a zatim su se pojmovi levice i desnice toliko istumbali da su se i pojedinci kotrljali od jednog ekstrema do drugog i iz tog tumbanja danas su se oformile dve strane, dva kluba sa svojim navijačima, a inicijacija se sada i zvanično dešava već u osnovnoj školi, pri biranju građanskog vaspitanja ili veronauke. Kakav je to uopšte izbor? Između biti građanin i biti Srbin?
Građansko vaspitanje valjda treba da se dobije u porodici, a veronauci je svakako mesto u crkvi, ili džamiji ili već nekoj drugoj verskoj instituciji. Jer škola kao državna institucija u građanskoj državi valjda i jeste instrument građanskog vaspitanja. Čini mi se da je svojevremeno argument za uvođenje ovog školskog izbornog predmeta bio da se u oba slučaja deca uče istim vrednostima, samo na drugačiji način. Ali problem je što je svaka grupa za sebe prisvojila jedan niz vrednosti, a ova druga ih se odrekla kao da su zauvek okužene. Kao što se to desilo sa pojmom levice u devedesetim. Rezultat je poražavajući. S jedne strane ostali su sasvim izopačeni pojmovi junaštva i patriotizma, sva osramoćena i unižena nacionalna obeležja i tužna srpska istorija, a sa druge strane čojstvo na koje se gleda kao na izdaju, tolerancija koja se smatra kukavičlukom, borba za ljudska prava koja se uporno i pogrešno suprotstavlja pravima radnika, kao da oni nisu ljudi, i kosmopolitizam na koji se gleda kao na prerušeni globalizam ili neku nastranu komunističku izmišljotinu. Olako se prelazi preko činjenice da su čitave generacije bukvalo odrasle u getu sa dubokim osećajem da ih čitav svet mrzi i da ne vrede ništa. Autizam se ne leči u samici, ovaj problem Srbija (ona sa početka teksta) ne može da reši sama.
Možete da pričate koliko god hoćete i o čemu god hoćete, u zavisnosti od etikete koju ste dobili i jedni i drugi čuće samo ono što je u skladu sa matricom, a do ušiju uvek dolazi samo navijanje. I posle svakog javnog gesta, poruke, izjave, javlja se osećaj mučnine jer znate da ste, bez obzira na nameru, nekome u džep gurnuli par političkih bodova. Ukoliko niste, onda znači da vas niko nije ni čuo.
Maja Aleksić
