ENВелики викторијански државник Бенџамин Дизраели волео је да каже: „Никад се не жали, никад не објашњавај, никад се не извињавај”.
Многи новински уредници воле да се придржавају овог савета славног Британца, али „Њусвик” се, под ватром критика званичног Вашингтона, одлучио да игнорише Дизраелија. Угледни амерички недељник се извињавао, објашњавао и жалио.
Магазин је ових дана формално повукао сторију у којој се тврдило да су амерички истражитељи у бази Гвантанамо Беј на Куби, где се држе махом муслимани оптужени за тероризам, примерак Курана бацили у клозетску шољу. „Њусвикова” mea culpa тешко да ће поравнати штету у односима САД са исламским светом јер је спорни текст изазвао талас демонстрација које су однеле 16 живота и унео нове контроверзе око америчке политике на Блиском истоку.
Извор оригиналне кратке сторије био је неидентификовани званичник администрације у Вашингтону. Несрећом по „Њусвик”, када су се новинари под притиском антиамеричких демонстрација широм муслиманског света вратили свом извору, овај је рекао да није сигуран где је прочитао информацију о Курану.
Да ли ће „Њусвиков” уредник Марк Витакер преживети, тек ће се видети. Уколико не, он био био последњи у низу значајних медијских фигура које су постале жртве контроверзног напора председника Џорџа В. Буша да унесе демократију на Блиски исток.
ИМА СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ „ЊУСВИКОВЕ” АФЕРЕ И РЕВОЛТА који је избио пошто је „Дејли мирор” објавио фотографије британских војника који муче ирачке затворенике – за које се испоставило да су биле лажне. Високотиражни дневник је због противљења рату поприлично иритирао владу у Лондону, да се не говори о његовим америчким акционарима. Његов уредник Пирс Морган одбио је да се извини када се утврдио фото-фалсификат. Тврдио је да је случај фокусирао пажњу на прави проблем.
Морган је потом отпуштен а „Мирор” се извинио. За разлику од „Њусвикове”, „Миророва” грешка за последицу није имала мртве, али и Морган је, као и Витакер, оптужен да је беспотребно угрозио животе коалиционих војника.
Могуће да је још снажнија паралела случаја „Њусвик” са прошлогодишњим сеизмичким променама у врху телевизије Би-Би-Си када су уредници страдали због једног недовољно истраженог извештаја.
Као и Морган, председник Би-Би-Сија Гевин Дејвис и генерални директор Грег Дјук били су приморани да се повуку пошто је у причи њихове ТВ речено да је влада знала да није тачно званично тврђење да Ирак поседује оружје за масовно уништавање које може да буде активирано за 45 минута.
Обојица су убрзо испраћена заједно са репортером који је сачинио извештај. Би-Би-Сијев извор, владин научник Дејвид Кели који у старту није био идентификован, пронађен је мртав усред афере. Тврдило се да је реч о самоубиству.
За разлику од Моргана, Би-Би-Си се извинио, и то три пута, све док влада није рекла да је задовољна.
Каснији догађаји су међутим показали да је, без обзира на лажне фотографије, „Мирор” био у праву јер су утврђени случајеви малтретирања ирачких затвореника од стране британских војника.
Показало се и да је споран Би-Би-Сијев извештај умногоме почивао на релевантним чињеницама јер су и Буш и премијер Тони Блер током времена морали да се суоче са истином да оружја за масовно уништавање у Ираку ни до дан данас нису пронађена.
Тако је и „Њусвик” у првом објашњењу, пре него што је повукао извештај о Курану у тоалету, остао при ставу да лако може да се покаже да је светогрђа у Гвантанамо Беју ипак било и да је сторија – чак и уколико неки детаљи нису тачни – са моралног аспекта посматрано ипак коректна.
Суштински? Морално? Сваки добар уредник ће рећи да новинска сторија, посебно ексклузивна, почива на детаљима које је баш та новина открила. Уколико детаљи нису тачни, суочени сте са ризиком који прети аутентичности читаве сторије. Без детаља нема праве приче.
УРЕДНИЦИ СУ УВЕК ПРЕД ДИЛЕМОМ када пред њима стоји текст који се позива само на један извор. На њима је да процене кредибилитет извора и колико би оно што тај извор тврди могло да буде тачно и усклађено са подацима који већ постоје. У сва три случаја, сторије су завршиле у рушевинама због почетничке презентације.
Толико о овој професији. А шта је са политичарима? Да ли су и њихове главе угрожене као новинарске које падају због грешака почињених на полигону Бушове политике завођења демократије на Блиском истоку?
Не. Нико од моћних политичара није страдао око скандала који су доказани: од злостављања Ирачана у затвору Абу Граиб, преко инцидената познатих као „пријатељска ватра” до нерешеног правног спора око оних који се чувају у Гвантанамо Беју.
Главне архитекте рата, Буш и Блер, успешно су се задржали на власти. Доналд Рамсфелд је преживео Абу Граиб. Први британски безбедњак Џон Скарлет, који је током владине истраге критикован због некомпетентности у проценама ирачке ситуације, у међувремену је унапређен.
Да ли онда новинари морају да буду проклети зато што се покаже да неки елемент њихове приче није тачан? Да, треба. Памтим речи великог уредника „Вашингтон поста” да најбоља одбрана од оптужби није то што ће адвокат рећи да ваша сторија може да иде, већ потпуна тачност ваших података.
Уредници и новинари увек флертују са опасностима. Да ли су одговорни када забрљају? Јесу, што потврђују и њихове оставке. Они плаћају своје цехове. Када ће и политичари уловљени у грешкама следити овај пример?
Бошко Јакшић
