ENPošto je pomno pročitao četiri strane novog dnevnog lista koji je pokrenuo Vladislav Ribnikar s probranom družinom, Pera Todorović je izneo očigledno dalekovidu „prognozu”, jer je starom novinarskom vuku bilo jasno šta će značiti „Politikina” visoko uzdignuta zastava nezavisne štampe, koja treba da „slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti” i da „podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo”, ali tako da se nikad ne zaboravlja da „neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno”.
Uprkos svemu, uzletima i padovima, istorijskim lomovima i ražnju vremena i ukusa na kome se novine neprekidno okreću, uprkos svakojakim iskušenjima neminovnih kada se novine nalaze između nakovnja odgovornosti za javnu novinarsku reč i čekića vlastodržaca, „Politika” se u svakoj generaciji vraćala načelima formulisanim u uvodniku koji je u prvom broju, pod naslovom „Zadaci nezavisne štampe”, napisao Vladislav Ribnikar.
Kada su posle 5. oktobra u našu kuću nagrnule kolege sa svih strana sveta, mnogi od njih nisu mogli da skriju svoje iskreno iznenađenje zbog jednog po svemu osobenog, naročitog duha, neke posebne aure i energije s kojom su se suočili već pri ulasku u hol naše Kuće.
Toj energiji i duhu nisu mogli da se otrgnu u godinama posle Drugog svetskog rata, u doba agitpropa i ideološke i političke kontrole medija, ni predstavnici najviših partijskih i državnih organa koji su po zadatku dolazili u „Politiku” kao direktori ili glavni urednici.
Brzo su postajali zarobljenici „Politike” koja je u svojoj „laboratoriji” omekšavala najtvrdokornije i brzo ih pretvarala od pouzdanika Ce-Ka u odlučne branioce interesa lista i potrebe da javnost bude temeljito obaveštena.
Objavljivanjem informacije o prvoj otmici domaćeg aviona, glavni urednik Dušan Pešić je 1952. prevršio meru, pa je tiho sklonjen sa te dužnosti. Milovan Đilas, njegov stari znanac i prijatelj, održao mu je vakelu, ali ga bar nije kaznio.
Višegodišnji direktor „Politike” Mita Miljković, svedočio mi je o mnogim sporovima s partijskim i državnim rukovodstvom, kada je izveštavanje „Politike” i njene saradnike morao da brani od ljutitih „drugova”, vrlo brzo pošto je stigao u list da bi u njemu „sredio stanje”.
Mnoga uverljiva svedočanstva o toj čudesnoj energiji „Politike” ostavio je Aleksandar Nenadović, jedno od „zlatnih pera” našeg lista, smenjen s mesta glavnog urednika u velikoj čistki „liberala” 1972. godine.
Posrtajima uprkos, čak i u tmurnim vremenima kakvo je karakterisalo i poslednju deceniju prošlog veka, „Politika” je nastojala da udahne što više „kiseonika” ili da bar ne zaboravi, ako već ne može čvrsto da se pridržava načela koje su definisali njeni osnivači.
Programski okvir iz 1904. godine bio je sažet i jasan: „Politika” ne treba da ide za senzacijama, mora da bude informativno pouzdana, da lične odnose tretira bez žuči i uvreda i da tekstovi na njenim stranicama budu pisani čistim jezikom i korektnim stilom.
Taj recept je tokom ovih 105 godina pokazao svu svoju vrednost i čak izrodio neku vrstu strahopoštovanja prema „Politici”.
Slobodan Kljakić
