ENTako je „Alo!“, uprkos dvomesečnim naporima i ponovljenim zahtevima za dobijanje informacija od javnog značaja, ostao uskraćen za imena državnih funkcionera koji su u proteklih deset godina koristili službene stanove. Ostala je tajna i koliko stanova je u tom periodu vraćeno nakon korišćenja, a koliko je otkupljeno.
Generalni sekretarijat Vlade nije bio u mogućnosti da nam dostavi spisak tih funkcionera, a zanimljivo je da se zamenik generalnog sekretara Vlade Dragan Blešić u pisanom odgovoru na jedan od naših zahteva najpre pravdao „velikim brojem funkcionera“, ali i mogućnošću da se povredi privatnost tih Ijudi. Da apsurd bude veći, on se čak pozvao i na Zakon o siobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, isti onaj koji nam nedvosmisleno daje za pravo da tražimo podatke!
– Mišljenja smo, takođe, da bi se time povredilo pravo na privatnost tih lica, saglasno članu 14. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, s obzirom na to da se radi o adresama lica koja nisu pristala na to, zatim koja u velikoj većini nisu nosioci bilo koje funkcije niti su dala povoda za traženje informacija – objašnjava se u jednom od dopisa Blešića, Objavljivanje adresa nije ni bila namera redakcije, što je naznačeno i u našim zahtevima. Poverenik za infprmacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je za „Alo!“ da podaci koje smo tražili od Vlade Srbije nespomo predstavljaju informacije od javnog značaja.
– Sva raspolaganja državnim, javnim novcem i dobrima jesu, odnosno moraju biti, par exelance informacije od javnog značaja. To se, razume se, odnosi i na podatke o stanovima koji su pribavljeni državnim novcem, o njihovom broju, veličini, raspodeli, otkupu i slično – objašnjava Šabić.
Poverenik takođe smatra da su zahtevi „Alo!“ isključiii eventualnu mogućnost za ograničenje pristupa informacijama jer u njima ništa ne zadire u sferu službene ili državne tajne ili pak sferu privatnosti, zbog čega bi se informacije eventualno mogle uskratiti. Tvrdeći da su jasni i egzaktni zahtevi naše redakcije morali da dobiju egzaktne odgovore, poverenik pretpostavlja da bi razlozi za uskraćivanje tih podataka mogli biti dvojaki. Šabić za „Alo!“ kaže da je prva mogućnost subjektivni razlog koji se tiče volje, spremnosti i sposobnosti da se odgovori na obaveze koje predviđa zakon. Takvo uskraćivanje informacija, ako ih poseduje organ vlasti od kojeg se traže, predstavlja kršenje zakona. Druga mogućnost je objektivni razlog, odnosno situacija da organ ne poseduje tražene informacije.
– Takvo „opravdanje“ teško da bi, u ovakvom slučaju, mogio biti za nekakvu utehu. Naprotiv, ako je zaista tako, ako nemamo jedinstvenu, kompletnu i pouzdanu bazu podataka o imovini u koju su investirana ogromna javna sredstva, onda bi to trebalo da bude ozbiljan razlog za zabrinutost – kaže Šabić.
I. Kljajić
