ENDakle, prostaka ima svuda, ali pitanje je da li njihove prostakluke, čak i u edukativnom smislu ‘’ovako ne valja’’ treba do tančina, to jest doslovce, objavljivati u novinama i na televiziji? U našoj skupštini se psuje, vređa – a ponekad se ta verbalna agresija pretvori i u pravo koškanje, ali pošto se radi o direktnim prenosima, izgleda da je nemoguće zaštititi uši gledalaca. Skupštinski maniri tako su postali opšte mesto naše svakidašnjice, a komuniciranje iz genitalnih predela postalo je mera probitačnosti u politici.
I pre nekoliko dana novine su do detalja prenele seriju psovki koje je jedan ministar uputio novinaru tog lista. Jasno je da je redakcija pokušala da objavljivanjem ministrovog arsenala od reči do reči javnosti pokaže o kakvom se čoveku radi – ali, s druge strane, postavlja se pitanje kakvu javnost gradimo (i od čega se branimo) ako u novinama možemo da pročitamo najsočnije psovke.
Jer upotreba psovki u javnom govoru, čak i kada je ta upotreba u kritičkom kontekstu, samo od incidenta pravi pravilo. Psovku čini normalnim jezičkim i društvenim izrazom, promovišući taj model kao radikalnu (ali delotvornu) komunikacijsku novinu.
I ako mogu u tekstovima o političarima, zašto ne bi mogle psovke da stoje i u drugačijim kontekstima? Tako, u tim istim novinama, u kojima se ministar koji psuje kritikuje tako što mu se svaka psovka objavi bez ikakve cenzure, u rubrici posvećenoj horoskopu (!!!) mogle su se pročitati iste takve i još grđe psovke i pornografske aluzije.
Psovka je postala javno dobro – a tamo gde je pominjanje genitalija k’o popiti čašu ‘ladne vode, o poštovanju drugoga nema ni govora. Novine koje takve reči objavljuju u stvari ne poštuju svoje čitaoce. Ali, čitaoci ih vole.
Kako bolesno!
