ENZoran Panović,
glavni i odgovorni urednik „Danasa“
Zakon
je u startu bio loš. Strašno je što je to i Vlada priznala, podnoseći
amandmane na svoj tekst zakona. Ali, zakon nikakvim amandmanima nije
mogao da se popravi. Očajan je način na koji je Predlog zakona došao u
javnost, koja i dalje ne zna ko je pokrenuo inicijativu da se zakon o
informisanju menja, niti ko ga je uopšte pisao, iako je svima jasno da
je to pokrenuo jedan lider da bi se obračunao sa jednim medijem. Cela
ta konstrukcija je ružna i mučna. Opskurna je slika poslanika iz
Skupštine kada ga izglasavaju, a tzv. vladajuća većina je bizarna i
smešna. Svaki građanin koji je gledao te scene iz Skupštine osećao se
bedno zbog naše političke scene. Sada ulazimo u neizvesno medijsko i
političko polje. Ne znamo kako će se zakon primenjivati. Naša sudska
praksa je sumnjiva. Iluzija je da samo srpsko novinarstvo treba da bude
na nivou britanskog, a sve ostalo na srpskom. Citiraću kolegu:
„Političko đubre indukuje medijsko đubre“. Uz sve mane, srpski mediji
su ipak bolji deo društva.
Željko Cvijanović,
glavni i odgovorni urednik „Standarda“
To
sa izmenama zakona o informisanju otišlo je predaleko; to više nije
obračun jednog rđavog političara sa jednim rđavim novinama, već, kako
je glasanje pokazalo, manifestacija potpunog prezira političke klase
prema novinarskoj profesiji i demokratskom poretku. Pazite, ne govorim
o Dinkiću, ne govorim o vlasti, govorim o celoj političkoj klasi. Ona
nije samo pokazala šta bi s medijima, što je negde i normalno, nego
koliko drži do njih, što je ubitačna poruka glasanja u parlamentu.
Uostalom, pogledajte opozicione pomoćnike tog zakona: vidite
nepotkupljivog Batića, koji kaže kako je digao ruku „za“ i tako zabio
klin u Dinkića, jer mu je amandmanima razblažio zakon, i razmislite
onda da li bi isti taj Batić sutra glasao i za zakon o ukidanju
slobodnih izbora tvrdeći da će Dinkića doživotno vezati za fotelju i
tako ga ubiti hemoroidima. Pogledajte Zorana Ostojića, koji u
„Politici“ protivnike zakona bestidno poredi sa ubicama Đinđića i
razumećete koliku količinu prezira politička klasa nosi prema medijima.
Pogledajte Tomu, koji ne razume da ima stvari protiv kojih je važno
biti protiv, makar ostao u manjini, i razmišljajte čime ste zaslužili
taj prezir.
Ima, dakle, tu još nešto što nadilazi priču o zakonu: tog prezira ne bi
bilo da ne postoji nešto u samim medijima što ga čini mogućim. Zato bi
novinari morali sebi da odgovore na pitanje koliko su odnosom prema
profesiji, zavisnošću od političara i međusobnom nesolidarnošću sami
omogućili taj prezir. Zato danas mogu da riknu do neba ili da zauvek
ćute i priznaju da definitivno pripadaju onom delu sveta u kome je i
triper smrtonosna bolest.
Srđan Radulović,
glavni urednik „NIN-a“
Biće
zanimljivo videti kad „prorade“ izmene i dopune, ko će i kako da
određuje razliku između kritike nečijeg rada i uvrede. Ili, ako novine
objave da je neki političar davao lažna obećanja, kolika će da bude
cena njegovog duševnog bola zbog toga. S druge strane, suština slučaja
sa izmenama Zakona o informisanju nije u tome ko je šta predložio nego
ko je i zbog čega to podržao. Najmanje je tu demokratije i demokratskih
principa. Od samog starta sve je bilo sporno, a ovaj slučaj je potpuno
ogolio našu političku scenu. Vidimo se na sudu.
Aleksandar Vukovac,
zamenik glavnog i odgovornog urednika Radija 021
Zakon
je katastrofalan. Potpuno guši slobodu medija i stavlja ih u vrlo
nezavidan položaj. Utisak je da je skrojen po meri političara, koji će
ubuduće moći da ga tumače onako kako im odgovara. Klasična situacija
„kadija te tuži, kadija ti sudi“. Takođe, bez obzira na to koliko
medijske kuće štitile svoje novinare, zakon će neminovno dovesti do
visokog stepena autocenzure, što je čak i kao pretpostavka izuzetno
loše i štetno po slobodu medija.
