ENNisam izašla u javnost jer je već sutradan, pošto sam podnela ostavku, Tijanićev oglašivač Kurir objavio ogavan tekst o tome. Pomisao da će deo takve štampe na isti način opet seiriti nad mojim imenom i sudbinom bila mi je mučna. Sam čin ostavke podrazumeva da nešto više ne želite ili ne možete da radite. A ja nisam ni mogla, ni želela!
Kada sam prihvatila da radim taj posao, bilo je mnogo skeptika oko mene, imajući u vidu krajnje kontroverzna mišljenja o generalnom direktoru. Ne sporim da su i njemu bliski krugovi imali sličan zazor prema meni, što mi je, uostalom, i rekao. Pošto smo Tijanić i ja prethodno uspešno sarađivali u televizijskoj produkciji VIN, pošto verujem u ljude i dobro u njima, i pošto smo se prethodno dogovorili da poštujemo profesionalne i etičke principe – prihvatila sam izazov; tim pre što su me nervirali ljudi koji stoje sa strane, i poput Mapetovaca sa galerije, samo kritikuju, a ništa konkretno ne preduzimaju i ne izlažu se nikakvom riziku.
Kao dugogodišnji televizijski novinar, učestvovala sam u radu na predlozima medijskih zakona i, izgleda naivno, verovala da mogu da doprinesem profesionalizaciji Informativnog programa i transformaciji državne televizije u javni servis. Možda bih i mogla da Tijanić nije zaboravio sve prethodne dogovore i počeo da izigrava velikog bosa u sopstvenoj prćiji, omamljen sopstvenim značajem! Njemu nije bilo dovoljno da bude generalni direktor, on je hteo da bude i glavni urednik, glavni gost i glumac u TV emisijama, lektor, reditelj i scenogaf, sve što zamišlja da je radio veliki bos u važnoj firmi iz vremena Miloševića kada je takav sistem rukovođenja dominirao. Ali, reč je o RTS, velikoj organizaciji u promenjenim okolnostima koje podrazumevaju, ako ništa drugo, pristojnost u ophođenju sa saradnicima, u kojoj je pored podele poslova i podele odgovornosti neophodan i timski rad…
Saradnja je jedno, a naredba nešto sasvim drugo i to se vrlo brzo pokazalo kao kamen spoticanja. Zamislite, vi ste glavni urednik, vaše ime je na odjavnoj špici nove ambiciozne emisije koju realizuje ekipa Informativnog programa, a vi ne znate ni šta je tema, ni ko su gosti, a onda vas, posle emitovanja, popljuju u medijima kako ste cenzurisali i isekli tu emisiju. Reč je o emisiji Ključ.
Odbila sam, naravno, da potpisujem, ali i odgovaram za tu i još neke emisije koje su pravljene u dogovoru sa njim, bez mene. I tako je počeo da se stvara paralelni Informativni program. Da bi se ta situacija „legalizovala“, Upravni odbor pod tačkom razno aktivira ratni statut RTS i Tijanića – naravno, na njegov predlog – postavlja za vršioca dužnosti glavnog urednika Prvog programa TV. Sve je to usledilo posle žestoke svađe oko smene mog tadašnjeg zamenika Gorana Gmitrića, koji je na osnovu čistih laži i manipulacija smenjen i dobio otkaz.
Time je prekršen dogovor da mogu da biram urednički tim sa kojima ću najneposrednije sarađivati. Kao što znate, nisam dovodila nikoga sa strane i verovala sam da u RTS, koja ima oko šest hiljada zaposlenih, a posebno u Informativnom programu – ima dobrih novinara i urednika. I nisam se prevarila… Nisam mogla da prihvatim da mi spikeri ili nezavršeni studenti, samo zato što su Tijanićevi puleni, budu zamenici. Razlozi profesionalnih nesporazuma su se neprekidno umnožavali. U najkraćem, on daje prednost prezenterima, što svakako nije nebitno za televiziju, ja dajem prednost autorskom novinarstvu, bez kojeg nema ni kredibiliteta… Ili, ako generalni direktor kaže da mu je besmisliena spoljnopolitička rubrika a ja, naprotiv, smatram da je neobično važna, to je teško spojivo… Raditi svaki dan po 12 sati u iščekivanju neke podmetaljke ili bezobrazluka – postalo je šizofreno, i posle jednog takvog Tijaniću svojstvenor urlanja, kojim je doveo u pitanje i moje novinarstvo i televizijsko znanje – podnela sam ostavku. Od tada ga nisam ni čula ni videla.
Nastavlja se.
S.P.
