ENPredavali ste o izveštavanju sa kulturnih dešavanja, a sada o Internet novinarstvu.
U poslednjoj dekadi ništa nije u tolikoj meri uticalo na globalnu kulturu kao Internet. Sajtovi koji služe za društveno povezivanje (social network), poput Facebook-a ili MySpace-a, te mogućnost pisanja sopstvenog bloga, stvorili su uslove da pojedinac direktno učestvuje u kreiranju globalne kulture, bez napuštanja svoje kuće. Tako nastaju multiplicirani nivoi izražavanja kreativnosti i prostori za socijalizaciju jedinke.
– Veoma ste aktivni u regionu Balkana kao predavač i reporter. Postoje li razlike u problemima sa kojima se novinari sreću ovde, posebno na ex-Yu prostoru, i u Americi?
Stalno sam začuđen koliko sličnosti imaju novinari sa Balkana sa kolegama u Americi i drugde. Da, američke redakcije štampanih i elektronskih medija možda su bolje opremljene, ali prednosti novih tehnologija moguće je naći i u Srbiji. Vaša zemlja u tome ne zaostaje. Nedostaje vam dostupnost opreme. Internet je sporiji. Ali, sve se to rapidno menja. Bio bih nekorektan kada bih ostao u trivijalnim izrazima da je Balkan daleko u zaostatku kada su nove tehnologije i novinarstvo u pitanju. Ono po čemu se, verovatno, najviše razlikujemo jesu zarade.
– Posle dvadeset pet godina u medijima, možete li da uočite koje su sličnosti među novinarima bez obzira na geografsku širinu i dužinu (Azija, Evropa i Amerika)?
Tri stvari određuju novinara bez obzira odakle je i kom mediju pripada – oni u izveštavanju koriste znatiželju, neustrašivost i kreativni potencijal da uoče priču.
– Možda je za sve njih kohezivni element Internet?
Potpuno tačno. Ono što još treba da se desi, i hoće uskoro, jeste to da prevođenje sa jednog jezika na drugi postane lakše, jednostavnije. Nepoznavanje vašeg jezika sprečava me u tome da razumem više priča o Srbiji. Uskoro će mi mašine obezbeđivati audio i govorni prevod. Jednom kada se prevaziđe zbrka sa jezicima, saradnja će postati bolja.
– Ako ne grešim, ove godine ste novinarima predavali o mogućnostima i principima Interneta?
Da, prva radionica je bila u Beogradu a druga u Nišu. Neki učesnici su znali kako da bloguju, imali su svoje naloge na Facebook-u, i u svakom drugom pogledu su bili isti sa mojim studentima u Americi.
– Uglavnom ste koristili video materijale tokom predavanja, a i vaše skripte su sažete, šta je razlog tome?
Učenje je uvek avantura. Pažnja studenata traje najviše 20 minuta. Znači, moraju stalno da se menjaju metode. Koristim ključna dokumenta. Štampani material je dobar izvor, ali davati gomilu papira koja nikada neće biti pročitana je loše za okruženje, prirodu. Uvek govorim mojim studentima da ako im treba više pisanih izvora mogu to i da im obezbedim. Dobar deo tog materijala je besplatan i dostupan preko Interneta.
– Koji je bio glavni moto vaše Internet radionice? Da li je identičan sa vašom životnom krilaticom „Život je pre smela avantura ili ništa”?
Teme za ove radionice su preuzete od apostola Pavla koji je, kažu istoričari, jednom putovao u krajeve vrlo blizu vaših. On je rekao da postoji toliko puno glasova na svetu i ni jedan od njih nije bez značaja.
Dakle, moj moto je da pomognem novinarima da prepoznaju i uposle svoj jedinstveni glas. Svi novinari imaju važne glasove koje treba čuti/ čitati/ videti/ istražiti/ isurfati. Lepota Interneta je u tome što sada čitalac/gledalac može da se obrati reporteru i obezbedi mu povratnu informaciju.
– Prema profesionalnoj biografiji, Internet nije primarno polje vašeg interesovanja. U doktorskoj tezi pišete o globalnoj teoriji vesti.
Biografije često zamagle ono što radimo i što nas interesuje, zar ne mislite tako?
Teorija globalne redakcije sugeriše da je unutar svake redakcije jedinstvena kultura stvorena na rutini i međuljudskim odnosima novinara i ostalih koji su uključeni u produkcioni proces. Iako mnogi kažu da su širom sveta sve vesti iste, to nije baš tako – razlike su ponekad suptilne i paradoksalne. Više o ovoj temi možete da pročitate u mom radu GLOBAL NEWS, NATIONAL STORIES: PRODUCERS AS MYTHMAKERS AT GERMANY’S DEUTSCHE WELLE TELEVISION.“ JOURNALISM & MASS COMMUNICATION QUARTERLY 97.2 (2002): 339-353. Prvi koji su o toj teoriji pisali bili su Gurević, Levi i Roe (Gurevitch, M. & Levy, M & Roeh, I). Njihovi radovi su iz 1990-te „UNIVERSAL MEANINGS FROM THE GLOBAL NEWSROOM?, TELEVISION. The Journal of the Royal Television Society Nov. pp 19-22.“ i iz 1991-e „THE GLOBAL NEWSROOM: CONVERGENCES AND DIVERSITIES IN THE GLOBALIZATION OF TELEVISION NEWS. Communication and Citizenship P. Dahlgren and C. Sparks, (Eds.). London: Routledge. (pp. 195-212)“ Moje akademsko istraživanje je zasnovano na profesorskom iskustvu. Mislim i da je važno stalno raditi u redakciji.
– Šta više volite: radio, TV ili Internet?
To bi bilo isto kao kada bi ste pokušali da rešite koje dete od svih koje imate najviše volite. Ja imam troje dece. Svako je jedinstveno i različito. Sve ih volim.
– Izveštavali ste sa sahrane Franje Tuđmana.
U pitanju je bila vremenska koincidencija. Bio sam u Zagrebu kada je Franjo Tuđman umro. Jednom reporter, uvek reporter, tako da sam se angažovao i uradio priču za moju TV stanicu.
– Kada se izveštava sa sličnih skupova, kako ukombinovati činjenice, emocije i izbeći melodramu?
Nije uvek lako. Prvo, morate biti etični. Emocije. Drama – Tragedija. Sukob. To su sve elementi bilo koje priče. To je ono što stvara vesti. Iskustvo u balansiranju samog sebe i ne prelaženju granice se stiče. Dobar urednik ili kolega može u tome da pomogne.
– Predajete o medijskoj kulturi. Šta je to medijska kultura?
Kultura je divna reč. Medijska kultura je kao ulazak u more sastavljeno od različitih društava (sea of society). Tamo ćete naći medije i sve njihove pipke kako se pružaju. Mediji su kao džinovska lignja koja se pruža preko raznih kanala vođena željom da komunicira i povezuje se.
– Kako definišete produkciju – ovaj termin ima različite interpretacije u Balkanskom regionu?
U mom svetu televiziskih vesti pod produkcijom se opisuje sve što se dešava iza scene da bi sklopili TV vest. Veb ima produkcijski tim. To je poput pozorišnog komada ili dramske produkcije. Veoma sam zainteresovan da naučim kako se sve taj termin interpretira na Balkanu.
Nakon svih ovih polja interesovanja, šta je ono što izdvajate kao glavno ili su sva polja jednako važna za vas?
Moja pasija je pričanje priča. Moje iskustvo na TV-u usmereno je na vesti i dokumentarce. Ali ja volim kako web otvara nove mogućnosti u pričanju priča.
TV produkcija je uvek bila izazovna zato što traži tim za fotografiju, ton, svetlo, itd. Radio može da bude delo jednog čoveka. U stvari, to može i TV ukoliko nije profesionalnog tipa.
Sada, pomoću desktopa i malih kamera mogu da proizvodim priče sa onim što mogu da ponesem na svojim leđima. Eto razloga zašto danas govore o džepnim novinarima. Napretkom tehnologije od pojedinca se traži manje veštine, oprema je (fizički, prim. aut) manja i lakša za upotrebu.
– Poznati ste i kao dr Bil?
To je nadimak koji sam dobio od studenata posle odbrane doktorata u Misuriju Volim da sam blizak sa studentima, ne volim da me zovu profesor ili dr Silkok. Ali prepoznajem njihovu potrebu i želju da iskažu poštovanje, tako da je dr Bil kompromis.
mr Sanja Bošković
