ENTrodnevna debata u „Sava centru” bila je posvećena prilikama u esnafu, što možda i nije baš preterano zanimljivo za one kojima on služi. Ili možda jeste?
Kongres je imao nekoliko tema, od (medijskog) stanja u Jugoistočnoj Evropi, uloge novinara u procesima pomirenja, izazova istraživačkog novinarstva, pa do izveštavanja o današnjoj Americi. Čini mi se, ipak, da je najvatrenija rasprava vođena o glavnom iskušenju profesije. Njen zvanični naslov je glasio „Da li profit ubija vesti?”
U srži debate bila je prastara dilema: da li je novinarstvo biznis kao i svaki drugi, ili posao sa posebnom (demokratskom i slobodarskom) misijom? Ili su ta dva aspekta međusobno dopunjujuća, pri čemu dometi ovog drugog zavise od situacije u prvom?
Intonaciju raspravi davala su viđenja dva visoka poslenika medijskog biznisa iz Evrope (šefovi grupacije Mekon i Ringijer), kao i glavne direktorke uspešne turske novinske kuće Hurijet. Njihov odgovor na pitanje iz naslova bio je gotovo jednoglasan, premda iz različitih perspektiva. Kao izdavači, oni naime smatraju da vesti nema bez profita i da je na urednicima i novinarima da ga, stalnim prilagođavanjima potrebama svojih potrošača, obezbeđuju. Navođeni su pri tom mnogi primeri, od konstatacije da je evropski medijski biznis danas mnogo zdraviji od američkog, pa do ocena da zahtevi izdavača da novine donose veći profit nisu protivrečni obavezi novina da pravovremeno, sveobuhvatno i pouzdano informišu čitaoce.
„Vesti su kao i svaka druga roba”, argumentovao je Majkl Ringijer, čija medijska imperija sa sedištem u Švajcarskoj u desetak evropskih zemalja ima oko 120 novina i magazina (njen je i beogradski „Blic”) – ali problem je što su „novinari zaboravili da redefinišu opis svog posla”. Niko naime neće više da plaća za vesti koje su, zahvaljujući Internetu, sveprisutne i besplatne. Novinari, po njemu, moraju da pronalaze ekskluzivne informacije i priče, ako žele da njihovi listovi opstanu.
Ringijer priznaje da mu se ne isplati da, recimo, novinara pošalje na mesec dana u Rusiju, da bi odande doneo izveštaj na pola novinske strane, ali smatra da uprkos tome novinari mogu da rade kvalitetno. Za Vuslat Dogan Šabanči, primer njenog „Hurijeta” govori o tome da bez profita nema slobode medija (od države i oglašavača). Po njoj, žurnalizam bez profita gubi smisao.
Ali koliko profita je dovoljno profita? Diskusija je pokazala da novinari ovo doživljavaju drugačije: sa manje para ne može se praviti više (novinarske) muzike. Jeste da Internet nudi obilje, ali najveći deo besplatnih informacija koje su u opticaju su nepouzdane i „nefiltrirane”.
U svakom slučaju, očigledne su bile različite perspektive izdavača i profesije koja je ipak na velikoj raskrsnici: njene jučerašnje navike nisu više u skladu sa današnjim potrebama. Novinari i urednici nisu više ni glavni ni jedini posrednici između vesti i čitalaca: Internet je multiplikovao ne samo kanale za isporuku, nego i proizvođače i izvore. Pored profesionalnih novinara, u liferovanju informacija, analiza i stavova je i rastuća armija „blogera”, kojima, da bi svoja pisanija publikovali na Internetu i učinili ih dostupnim svakome ko koristi računar, nisu potrebni posrednici.
Saldo ovakvog stanja je da novinski biznis jeste u krizi, ali ona nije univerzalna. Ona je najveća tamo gde su i najduže tradicije novinarstva kao „stuba demokratije”, dakle na Zapadu, dok je drugde, a naročito u zahuktanim ekonomijama Azije, to biznis koji je u fascinantnom usponu.
Prošla godina je tako bila jedna od crnih u američkoj novinskoj industriji, a prema pokazateljima iz prvog kvartala, ova bi mogla da bude još gora. Tiraži 530 najvećih dnevnika su opali za 3,6 odsto, a prihodi od oglasa za 22 procenta. Doprinos tome dalo je i ne baš sjajno stanje ekonomije, ali ono što brine to je trend: od 2000. tiraži postojano opadaju po stopi od oko dva odsto godišnje.
U Evropi su dotle prilike nešto manje dramatične, ali virus se širi. Njegovo dejstvo se zasad najviše oseća u Francuskoj (novinari elitnog „Monda” su prošlog aprila dva puta štrajkovali zbog planova menadžmenta da smanji redakciju, pošto list već sedam godina pravi gubitke). Slično prolaze i neke druge perjanice u zemlji, u kojoj se, uprkos njenom intelektualnom imidžu, štampa čita gotovo dvostruko manje nego kod njenog glavnog parnjaka za poređenje, Nemačke. A suštinska briga pri tom je uverenje da nije reč o prolaznoj krizi, već o kraju jedne ere…
Milan Mišić
