EN Od sigurne smrti spasao ju je razgovor sa kolegom – upravo je bila krenula ka masteru koji će nekoliko minuta kasnije pogoditi raketa, ali joj je to neplanirano zadržavanje spaslo život. U njenom kratkom sudskom iskazu nalazimo jednu jedinu rečenicu od stvarnog značaja za naš slučaj; Angelina Vučić, na pitanje da li im je neko mogao dojaviti o predstojećem napadu, odgovara:
„Kada sam rekla da je neko hteo da nam javi da ćemo biti bombardovani mislila sam isključivo na NATO. Imali su mogućnost da komuniciraju s nama i da su nam javili, mi bismo sigurno napustili zgradu“.
Sud se nikad nije odlučio da bliže proveri istinitost te njene tvrdnje o mogućnostima neposredne komunikacije između predstavnika alijanse i rukovodstva RTS-a, to jest direktora Milanovića. Svedočenje njenog sina, ministra Aleksandra Vučića, umnogome je duže i podrobnije i, s obzirom na visoko mesto koje je zauzimao u probranoj miloševićevskoj nomenklaturi, za nas mnogo zanimljivije. Ulogu i zadatak ministarstva na čijem je bio čelu, kao i sopstvenu ulogu, na sudu objašnjava ovako:
„Ja sam bio ministar za informisanje u Vladi Republike Srbije i imao sam izvesne aktivnosti za vreme ratnog stanja. Te aktivnosti su se zasnivale na sastancima sa medijima, vezano za propagandni rat koji smo vodili i koji je trebalo dobiti. Nisam baš mislio tako da kažem, ali je suština bila da se preko medija suprotstavimo agresiji na zemlju.“
Ministar Vučić, svojom tvrdnjom da je za vreme ratnog stanja „imao izvesne aktivnosti“, posredno već priznaje da nije vršio svoju ministarsku dužnost kako treba, jer izjava da je neko „imao izvesne aktivnosti“ u prvom redu ne znači ništa, utoliko pre što je taj neko na odgovornoj ministarskoj funkciji i što se zna da je njegova dužnost u vreme ratnog stanja bila to da sprovodi već utvrđene naredbe Savezne vlade, a ne da „ima izvesne aktivnosti“ – i to vezane za propagandni rat „koji je trebalo dobiti“, kako sam kaže. Ministar Vučić, shvativši da se izleteo, odmah zatim pokušava da povuče to što je upravo rekao, tvrdeći kako „nije baš mislio tako da kaže“, ali je tako ipak rekao i to i jeste bila suština – njegovo ministarstvo jeste vodilo propagandni rat koji je po svaku cenu trebalo dobiti. U skladu s tim je njegovo ministarstvo i delovalo, i to na sledeći način:
„U tom smislu smo ravnopravno tretirali i privatne i državne medije i ja sam održao nekoliko sastanaka sa predstavnicima svih medija. Ispred RTS-a, koliko se sećam, prisustvovali su Komrakov i Dušan Jakovljević, a možda i još neko. Sa optuženim Milanovićem imao sam zajednički sastanak u kabinetu predsednika Milana Milutinovića…“
„Ja sam održao nekoliko sastanaka“, veli Vučić. Sud ga ne pita ni koliko je tih sastanaka bilo ni da li su bili redovni, i kakvi su zaključci na njima doneti, to jest šta je član Vlade Srbije Aleksandar Vučić naložio predstavnicima medija. Sud isto tako ne postavlja pitanje redovnih sastanaka Upravnog odbora RTS-a, da li je ministar Vučić tokom rata sa optuženim Milanovićem uopšte imao nekakve sastanke u svojstvu člana tog Upravnog odbora ili ne, a ako nije – zašto nije? Rečenica ministra Vučića „U tom smislu smo ravnopravno tretirali i privatne i državne medije“ za nas je naročito interesantna i na njoj ćemo se malo duže zadržati, pre svega jer smatramo da je istinita, ali ne na način kako bi to hteo da predstavi svedok Vučić. Tretirali su ravnopravno i državne i privatne medije, tačno, ali kao ličnu Miloševićevu svojinu, jer je i to, kao i sve u Srbiji tokom poslednje decenije dvadesetog veka bilo njegovo, isto kao što je ovaj u pogledu najavljenih zala i budućih nesreća vidoviti vođa još 1998. godine znao kuda srlja i čemu će mu uskoro poslužiti ta skupocena elektronska igračka iz Takovske 10 (kao što je dobro znao koga će da izabere i postavi na mesto ministra informacija da bi mu pazio na tu dragocenu igračku). Ministar Vučić je još 17. oktobra 1998. sazvao hitan sastanak sa glavnim i odgovornim urednicima u Vladi Srbije, i u ime vlade (čitaj: Miloševića) zahtevao da se urednici ubuduće ponašaju shodno stavu Saveznog parlamenta (čitaj: Miloševića), to jest da imaju u vidu da se „zemlja nalazi pred neposrednom ratnom opasnošću“ (to jest, da bi Milošević mogao da bude svrgnut vojnom akcijom spolja). Da bi se sprečilo širenje defetizma i panike, ministar Vučić objavljuje kako „neće biti dopušteno emitovanje programa Glasa Amerike, Dojče Vele, Bi-Bi-Sija i Slobodne Evrope sve dok traju pretnje oružanom intervencijom NATO.“
Prvi put se na sudu pojavljuje svedok iz čijeg svedočenja se vidi da generalni direktor Milanović nije donosio odluke sam, na svoju ruku, nego da je o svemu raspravljao sa ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem i predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem (ovaj poslednji se, naravno, ovde pojavljuje kao servilna emanacija svog gospodara Miloševića). Na tim sastancima morali su, po prirodi stvari, da razgovaraju i o tako važnom pitanju kao što je evakuacija Televizije, pogotovu od trenutka kad je NATO nedvosmisleno proglasio sedište srpske državne televizije u Takovskoj i Aberdarevoj legitimnim vojnim ciljem. Upravo ti sastanci kod predsednika Srbije Milana Milutinovića ukazuju na naredbodavnu liniju koja se ne završava na Milanoviću, dakako (kako bi to sud želeo da predstavi), niti na generalima Bakočeviću i Vojvodiću, koje je sud praktično izuzeo iz postupka, nego upućuje još dalje, i više, tamo gde je bilo stecište i presek svih linija sila državnog aparata Srbije: do Miloševića glavom.
Nastavlja se
