EN
[box align=’box-center’ id=’7241′]
Evropski komesar za proširenje Johanes Han izjavom da su „potrebni dokazi za kršenja slobode medija u Srbiji“ demantovao je sopstveni izveštaj o napretku Srbije ka EU, u kome je sloboda medija kritikovana, a zatim i implicirao da su optužbe za cenzuru i pritisak na medije netačne.
Finansijsko preživljavanje medija automatski otvara prostor za “kompromise” uredništva, što novinar regionalne televizije N1 Miodrag Sovilj vidi kao nedoputivom praksom.
”Sama teza da kompromisa mora biti je pogrešna i relikt je lošeg pogleda na profesiju novinarstva kao alata za kreiranje javnog mnjenja koje služi formiranju izbornih poena neke interesne grupe. Dakle, tu je problem u uredništvu medija i lošem marketingu koji ne pronalaze način za ekonomsku stabilnost medija bez oslanjanja na javne finansije. Međutim, novinar u tom procesu ne sme sebe shvatati kao vojnika koji slepo sluša, već kao odgovornog profesionalca“, objašnjava Sovilj, dodajući da će napisan tekst uvek naći put do objave, “na ovaj ili onaj način, a nenapisan tekst i tema gurnuta pod tepih naravno da neće”.
Upravo pronalaženje kanala gde će cenzurisani tekst biti dostupan jeste njegov način istrajnosti da priča bude plasirana.
“Kad cenzura postane vest, to je njen poraz. Zbog toga, o cenzuri treba govoriti javno. U mom slučaju, upravo to sam i činio, javno govoreći o svakom poznatom detalju takvih pokušaja, što je onda postajalo daleko negativnije po samog naručioca od samog sadržaja priče koja ga je potakla na cenzurisanje”, kaže Sovilj za Posmatrač.rs.
Urednik Južnih vesti Predrag Blagojević dodaje da je njegova redakcija ostajala bez bitnih ugovora nepristajanjem da budu oruđe moćnika, jer je gubljenje kredibiliteta nadvladalo kratkotrajan novac.
“Da smo pristali na to, bio bi to kratkoročan benefit. Dugoročno, mi bismo izgubili, jer bi građani izgubili poverenje u nas. Primera radi, ako sam ja vlasnik nekog dragstora koji treba da se reklamira, verovatno bih i sam razmišljao kome da platim reklamu, jer zašto bih platio mediju kome ljudi ne veruju? Kredibilitet se godinama gradi, a ruši u sekundama. O tome mediji, povučeni ekonomskom krizom, sve manje razmišljaju”.
Ipak, većina novinara svesna finansijskih problema koje njihove redakcije imaju, u najboljem interesu biraju teme po tome da li će njihov medij imati od toga korist ili ne. Isto tako, svojevoljno ili ne, imamo praksu da sve više renomiranih medijskih sadržaja i autora iz različitih razloga nestaje iz profesije.
“Iako ponekad imam utisak da se time olako prepušta važan i vredan medijski prostor, u potpunosti razumem odluku, primera radi, Danice Vučenić da se povuče jer su je predstavnici vlasti bojkotovali i onemogućili da radi svoj posao. To je profesionalno i iskazuje stav. Međutim, ne treba lamentirati nad tim, već stvarati nove prostore i nove Danice”, jasan je Sovilj, dok Blagojević takav potez vidi kao dostojanstven i mnogo bolji od novinara koji ostaju u profesiji i pristaju na “kompromise”.
Nezavisni mediji je onaj ko ne sme finansijski da zavisi od onoga o kome izveštava. Lokalni medij, ne sme da zavisi od novca kojim raspolaže gradonačelnik, dok mediji koji slobodno izveštavaju i kritikuju vlast odnosno, rade svoj posao finansiraju se uglavnom putem projekata. Čim je kritika uperena prema njima, takozvani moćnici novinarima bez pogovora prilepe apsurdnu etiketu stranih plaćenika.
“Jesmo, mi smo strani plaćenici, ali u mnogo manjoj meri nego gradske vlasti! Novac “dobijamo” na javnim konkursima na koje može svako da se prijavi, a s druge strane, novac koji mediji dobijaju je bar deset puta manji od onog koji od tih istih međunarodnih organizacija dobijaju državne instutucije. Da li su to vozila za hitnu pomoć, agregati za struju, računari za gradsku upravu, nebitno je. Pare koje dobijaju mediji i NVO su daleko manje nego što dobijaju vlada, gradovi ili opštine. Ali i pored toga su oni patriote, a mi smo plaćenici”, negoduje Blagojević.
“To je bahata praksa blaćenja koja korene vuče još iz devedesetih godina, a svi najbolji novinari koji danas rade su barem jednom u životu poneli takvu etiketu. Dakle, one više govore o onima koji ih lepe, nego onima koji su na taj način prozvani, i novinari ne bi trebalo ni da se osvrću na to, već da nastavljaju da rade posao po svom nahođenju”, dodaje Sovilj.
Najbanajniji vid cenzure ogleda se u tome što su retki novinari koji smeju da se pojave sa svojim stavom o cenzuri u javnosti imenom i prezimenom, strahujući da će ugroziti redakciju. Kao razlozi bilo da su strah od gubitka posla ili identifikovanje sa redakcijom, jednako su loši. Posmatrač.rs razgovarao je sa nekoliko novinara iz različitih medija, lokalnog, sa nacionalnom i pokrajinskom pokrivenošću. Prenosimo deo razgovara sa novinarima koji su cenzurisani, ali mnogo češće autocenzurisani.
Anatomija svedočenja
„Unapred znam o kome smem, a o kome ne smeme da pišem“
Finansijsko preživljavanje medija automatski otvara prostor za “kompromise” uredništva, na koje načine novinar tu može da sačuva integritet?
Ne može. Samim sklapanjem takvih sporazuma stvaraju se problemi iz kojih se mediji, pa i novinari posle jako teško mogu izvući. Ono što jedino može da se uradi u ovom slučaju je da se biraju takvi “finansijeri” koji mogu najmanje da utiču na ono čime se mediji pretežno bavi i izveštava. Posebno je problematično ukoliko npr. neki mediji ima duže vreme tekstove o određenom subjektu, a onda naglo prekine da piše o njima. Čitaoci/slušaoci/gledaoci će primetiti tu promenu i samim tim dovesti u pitanje sve sto taj mediji emituje, posebno ukoliko ostali mediji nastave da izvestavaju o tom subjektu.
Koji su bili tvoji mehanizmi prilikom pokušaja cenzure, a kako je autocenzura pozicionirana u tvom dosadašnjem radu?
Autocenzure nema, jer se u redakciji zna o kome smem, a o kome ne smem da pišem. Pošto unapred znam koga ne treba da diram, nema cenzure tekstova ili autocenzure jer ne pišem o tim “problematičnim temama”.
Kako vidiš osipanje novinarske profesije i “povlačenje” mnogih renomiranih novinara u proteklih godinu dana, kao i već redovno skidanje tekstova “nepodobnih” režimu?
[box align=’box-center’ id=’7240′]
Posledica višegodisnje ekonomske krize koja je uticala na finansije medija, koji nisu više u mogućnosti da opstanu zaradom od prodaje tiraža (novine), kao i reklama. Takođe, solidarnosti između medija ne postoji i novinari zapravo nikad se nisu pobunili protiv pritisaka i uticaja koji dolaze od vlasti, tj. ne direktno od njih nego preko finansijere koji su uglavnom povezani sa ovima. Skidanja tekstova nema, jer zapravo i ne pojavljuju se teksotvi koji bi trebalo da budu skinuti, pošto mediji ne pišu o temama koje bi smetale režimu. Kao sto sam spomenuo gore, u redakcijama se zna o kome sme, a o kome ne sme da se piše.
Imamo već uvreženu praksu da novinari koji kritikuju vlast automatski budu markirani kao “plaćenici” i “državni neprijatelji”, šta presuđuje hoće kod novinara preovladati strah ili će nastaviti da radi svoj posao?
Optuzba da su novinari neki plaćenici je stara koliko i postoje mediji. Na novinarima, urednistvima i medijama je da se sa time sami izbore. Treba uzeti i u obzir da optužbe nisu iste jačine od svih, jer ako to kaže npr. premijer, tom novinaru je odzvonilo šta god rekao ili uradio posle, pa čak se i učlanio u stranku koja drži vlast. S druge strane, takve pretnje kada dolaze od lokalnih ili niže rangiranih članova stranaka na vlasti ili funkcionera, uglavnom nemaju efekta, jer te osobe zpravo i nemaju nikakvu faktičnu snagu da utiču na taj mediji i ovim samo pokušavaju da prete.
Šta to još omogućava vladajućem režimu da se ponaša bahato i kontroliše medije i kako izaći iz toga?
Novac. Pošto kontrolišu glavne tokove novca, mogu da rade sta hoće. Sloboda medija zavisi samo od toga koliko oni mogu da funkcionišu, a da nemaju finasija koje dolaze od države, a kako se danas u Srbiji mediji uglavnom finansiraju sa računa budžeta ili javnih preduzeća, nezavisnoti nema. Naravno, kao i svaka vlast i oni imaju kontrolu nad policijom, tužilaštvom, sudovima, raznim inspekcijama i drugim službama koje uvek mogu da naprave probleme u radu svakom mediju.
“Ako je novinar siguran u ono što piše, nema razloga za strah”
Finansijsko preživljavanje medija automatski otvara prostor za “kompromise” uredništva, na koje načine novinar tu može da sačuva integritet?
Imam sreću da radim u mediju gde mi urednik ne daje zadatke već sama donosim priče. Samim tim u velikoj meri sama odlučujem o čemu ću pisati. Ipak, čini mi se da se medij u kome radim u poslednje vreme takmiči u “žutilu” sa nekim drugim tabloidima. Novinar može na to da pristine ili ne. Ako mi na primer traže patetičan izveštaj sa sahrane, a i sam takav zahtev je po mom mišljenju skandalozan, ja napišem za čitaoce možda najdosadniji, izveštaj koji neće dizati tiraž, ali profesionalan. Sutradan zbog toga dobijem propust kolegijuma i oprostim se od hiljadu ili dve hiljade dinara s honorara.
Koji su bili tvoji mehanizmi prilikom pokušaja cenzure, a kako je autocenzura pozicionirana u tvom dosadašnjem radu?
Nedavno sam radili priču o investitoru koji je prevario građane. Već je on, kada sam ga pozvala za izjavu, pokušao da me cenzuriše. Prvo je rekao da će me tužiti, a potom da će zvati mog urednika. Ako je novinar siguran u ono što piše, onda nema razloga za strah. Sutradan me je isti investitor iznenadio, pozvao je i rekao da sam korektno napisala njegovu izjavu. U svakom mediju zna se o čemu se ne piše u lošem kontekstu, to su naši takozvani komitenti. Ali novinar ako želi da priča bude objavljena, može je ponuditi drugom mediju ili na primer. objaviti na svom blogu.
Kako vidiš osipanje novinarske profesije i “povlačenje” mnogih renomiranih novinara u proteklih godinu dana, kao i već redovno skidanje tekstova “nepodobnih” režimu?
Vidim kao potpuni raspad sistema. Režim treba da strahuje od novinara, a ne obrnuto. Novinari su ti koji treba da insistiraju na odgovorima i da ih dobiju. Ne samo da se skidaju tekstovi, mnogi se zabrane i pre pisanja. A problem je što sada svako, ko ima bilo kakve veze sa vladajućom strankom, makar to bio i običan činovnik, daje sebi za pravo da cenzuriše. Najtužnije je što mu često uspeva.
Imamo već uvreženu praksu da novinari koji kritikuju vlast automatski budu markirani kao “plaćenici” i “državni neprijatelji”, šta presuđuje hoće kod novinara preovladati strah ili će nastaviti da radi svoj posao?
Ako se novinar uplaši takvih pritisaka onda ne treba ni da bude novinar. Moj stav je da treba da nastavi još žešću kritiku, ali na žalost ne podrže ga uvek druge redakcije. Da nije tako stvorio bi se pritisak javnosti i kritika bi imala efekta. S druge strane, ako novinar odustane, mislim da je to više baš zbog toga što nema podršu, mnogo manje zbog straha.
Šta to još omogućava vladajućem režimu da se ponaša bahato i kontroliše medije i kako izaći iz toga?
Apsoultno je novac taj koji omogućava režimu da kontroliše medije. Mediji su u toliko lošoj situaciji da uredništvo i za malo novca odlučuje da neke informacije ne objavi. Većina novinara ovaj posao ne radi zbog plate, jer su bedne, već ih ljubavi. Mislim da su i novinari pomalo krivi, jer pristaju na kompromise uredništva.
“Pišem ono što mi dozvole”
Sramota me je da kažem, ali da – ja sam jedan od onih zbog kojih je novinarstvo u Srbiji na lošem glasu. Pišem ono što mi dozvole, često unapred se suzdržavajući s obzirom na to da znam s kim imam posla, jer sve mora da se uklapa u “uređivačku politiku”, odnosno ni na koji način ne sme da šteti onima koji nas finansiraju i obezbeđuju nam plate. Ja, kao “novinar”, ne pitam se ništa, jer čak i ako iskažem neki stav, uredničko pero to prepravi, i na kraju se dobije ulizivački, pozitivan tekst, u najbolje slučaju neutralan. Jadno je to, ali priznajem, jedini razlog što na to pristajem je što se nadam da je sve to privremeno, što je slična ako ne i identična situacija u skoro svim drugim medijima: svi igraju kako neko iznad diktira i zvecka svojim novcem. Stranke ili moćni pojedinci – svejedno je. Kad sam bio mlađi, verovao sam u etiku i imao sam neke principe, ali sam shvatio da mi nijedno ni drugo u ovoj zemlji neće platiti račune i prehraniti me.
Autorka je novinarka novosadskog informativnog portala 021.rs i Radija 021
