ENИако је наша земља ратификовала низ међународних конвенција, споразума и других докумената у којима се забрањује говор мржње а одредбе о забрани постоје и у домаћем законодавству, правна регулатива као да није препрека да се говор мржње шири а у поједним медијима постаје малте не образац да се повећа тираж. Један од разлога ваља тражити и у (не)поступању надлежних а пре свега тужилаштава која нису увек спремна да предузму кораке које им закон налаже.
Овакве и сличне оцене могле су се чути јуче на трибини Независног удружења новинара Србије на тему „ Како спречити говор мржње у медијима у Србији” . Милош Јанковић, помоћник министра културе јуче је потврдио да је из те институције потекла иницијатива да се у Закону о радиодифузији промене одредбе о говору мржње али да о суштини промена не може да говори детаљније док се о томе не изјасни Влада. Ово министарство иначе подржава оснивање медијског савета као независног регулаторног тела које би указивало на разне медијске пропусте па и оне који шире говор мржње и нетолеренције у медијској сфери.
Душан Радуловић, члан Савета за штампу Медија центра који је током годину дана анализирао писање дневне штампе и редовно указивао на појаве непрофесионалности сматра да су ствари отишле предалеко, и да се више не може говорити само о појединачним испадима, лапсусима и превидима. Показало се да су се они који крше правила, наметнули као креатори стандарда . У појединим таблоидима вулгаран и непримерен језик улице и псовке афирмисао се као модел. Пад професионалних стандарда је страховит а поплава анонимних извора је у порасту каже Радуловић. Половина таблидне штампе настаје за компјутером где се финфирају догађаји, измишљају саговорници.
Мирна Косановић из ЈУКОМ–а навела је да су искуства ове НВО која је поднела више тужби баш због говора мржње у медијима, поражавајућа.Само прошлог децембру поднели су 12 таквих тужби, Окружни суд се веома брзо огласио ненадлежним и ствар проследио на општинским судовима. Ови судови тужбе су одбацили због разноразних формалности и како каже Косановић нису препознали говор мржње. Медији који су тужени међутим у наредним бројевима појачали су хајку према онима који су такве тужбе подносили.
Да су пре свега тужилаштва надлежна да покрећу овакве поступке потврдила је и Весна Дабић, портпарол Врховног суда Србије. Од 2002 до јуче за дело клевете пред Врховним судом било је 977 предмета а нерешених је још 66. За дела увреде у истом периду било је 13 предмета од којих још пет није решено. За пет овогодишњих месеци пред истим судом налазе се три предмета због изазивања националне, верске или неке друге мржње и нетолеранције а за која је иначе запрећена казна од једне до осам година затвора. Међутим број предмета за иста кривична дела неупоредиво је већ у судовима Србије јер сви и не стижу до Врховног суда. На тапету нису само поједници већ и институције па је Дабић подсетила да ни Врховни суд није поштеђен изјава појединих представника власти по којима је тај суд „ злочиначки” а његове одлуке „представљају правно замајавање”.
Јовица Кртинић заменик главног уредника „ Курира”, листа који је често у извештајима Савета за штампу био прозиван због непоштовања правила професије уверен је да било о чему а овај лист да пише, увек бива оцрњен.Он је присутне запитао и на кога би се требало угледати наводећи да светлих узора нема. Навео је и друга гласила, попут Б 92 где такође има непрофесионализма па и говора мржње али да се у тим случајевима то тумачи слободом изражавања.
М.Петрић
