ENČetovanje na Internetu, razgovor
preko „skajpa” (vizuelna i audio komunikacija preko globalne mreže) ili
slanje običnog i-mejla odnedavno su pod jasno preciziranim nadzorom
službi bezbednosti Srbije. Republička agencija za telekomunikacije
(Ratel) nedavno je propisala „Tehničke uslove za podsisteme, uređaje,
opremu i instalacije internet-mreže” koji su stupili na snagu 12. jula
ove godine.
Provajderi, pružaoci internet-usluga, dužni su da vode urednu
dokumentaciju o korisnicima usluga, da „nadležnim državnim organima za
elektronski nadzor” omoguće pasivni monitoring internet-aktivnosti u
realnom vremenu (u svakom trenutku), dostave korisnička imena i
elektronske adrese klijenata, IP adrese (adresa korisnika usluga kod
provajdera), MAC adrese (pojedinačna identifikacija svakog računara) i
presretanje saobraćaja na „peer to peer” mrežama (kontrola skidanja
muzičkih i video sadržaja). „Tehnički uslovi” nalažu provajderima i da
„nadležne organe” upoznaju i sa načinom zaštite podataka o korisnicima.
Tehnika za pomenute namene smešta se u prostorijama nadležnog
državnog organa ovlašćenog za elektronski nadzor i/ili u posebnim
prostorijama u okviru telekomunikacionih centara, koje obezbeđuju i
opremaju javni telekomunikacioni operatori, navodi se u „Tehničkim
uslovima”. Svu opremu, neophodnu za ove zahteve, moraju instalirati o
svom trošku, a svaki pružalac internet-usluga mora da odredi po jednog
zaposlenog zaduženog za kontakt sa „nadležnim organima”, s tim što se
to kadrovsko rešenje realizuje uz saglasnost „državnih organa”.
– Reč je o čisto tehničkom uputstvu. U svetu se pred sudovima sve
češće koriste dokazi prikupljeni kontrolom Interneta i elektronske
pošte, pa se ova oblast uređuje i kod nas. U suštini, mere takvog
nadzora su zakonski regulisane kao i nadzor drugih komunikacija, poput
prisluškivanja telefonskih razgovora ili kontrole klasične pošte. U
svakom slučaju, za takve mere obavezan je sudski nalog i to istražnog
sudije ili Vrhovnog suda, zavisno od težine krivičnog dela na koje se
sumnja. U javnosti, kada se pomenu mere nadzora, odmah se pomisli na
zloupotrebe koje su moguće u svakoj od pomenutih oblasti. Zakon je
jasan, za zloupotrebu prisluškivanja, kontrole Interneta ili
elektronske pošte postoje krivična odgovornost i sankcije – kaže Milan
Škulić, profesor krivično-procesnog prava na Pravnom fakultetu u
Beogradu.
Predsednik nevladine organizacije Centar za razvoj Interneta
Slobodan Marković, inače i član međunarodne internet-organizacije
ICANN, smatra da je Ratel nepotrebno požurio sa objavljivanjem
dokumenta koji je, kako kaže, „šok za provajdere”. Ne samo zbog skupe
opreme koju moraju da nabave o svom trošku, već i zbog psihološkog
efekta pred klijentima koji stiču utisak da oni „rade za BIA ili MUP”,
ali i zato što nema ni reči o zaštiti privatnosti građana koji nemaju
problema sa zakonom.
– Uopšte nije sporno da li elektronski nadzor treba da postoji ili
ne, svima je jasno da se država mora boriti protiv zloupotreba
Interneta kao što su, na primer, dečja pornografija ili terorizam. U
svetu su rasprave na ovu temu pokrenute posle terorističkih napada u
SAD 11. septembra 2001. godine. Ako sličnu debatu nismo pokrenuli posle
atentata na premijera, ne vidim zašto je to pitanje baš sad presečeno
tim aktom Ratela? Odgovorno tvrdim da nijedan od oko 160 provajdera,
koliko ih ima u Srbiji, nije konsultovan. Da je bilo konsultacija,
okruglog stola ili da je bar poslato cirkularno pismo došli bi do nekog
prihvatljivog rešenja – kaže Marković.
Po njegovom mišljenju, Ratelovi „Tehnički uslovi” sporni su, jer
predviđaju uvođenje potpuno autonomnog sistema za nadzor, koji se može
aktivirati bez znanja provajdera, ali i zato što svi troškovi padaju na
teret pružaoca inernet-usluga. U Italiji, na primer, država snosi
troškove nadzora. Možda bi za Srbiju bilo prihvatljivo i da provajderi
snose troškove nadzora, a država analize Internet saobraćaja. Ali to
se, kako kaže Marković, nije moglo razmatrati, jer nije bilo rasprave
na ovu temu.
Ratel se juče oglasio saopštenjem, koje je potpisao predsednik
Upravnog odbora profesor Jovan Radunović, u kome se kaže da „Tehnički
uslovi” i slični nedavno doneti dokumenti predstavljaju podzakonska
akta i definišu isključivo tehničke aspekte koje je dužan da ispuni
nadprovajder, dok ostali provajderi ne podležu propisanim obavezama.
Zaštita privatnosti je sadržana u višem aktu, Zakonu o
telekomunikacijama, gde, u stavu 1 člana 55, stoji: „Zabranjene su sve
aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožava ili narušava
privatnost i poverljivost poruka koje se prenose telekomunikacionim
mrežama, osim kada postoji saglasnost korisnika ili ako se ove
aktivnosti vrše u skladu sa zakonom ili sudskim nalogom izdatim u
skladu sa zakonom”. Obaveze javnih telekomunikacionih operatora takođe
su definisane stavom 5 člana 54 ZOT: „Javni telekomunikacioni operator
je dužan da nadležnim državnim organima omogući pristup i analizu
podataka…, u skladu sa zakonom”, i stavom 2 člana 55: „Javni
telekomunikacioni operator je dužan da kao deo sistema, o sopstvenom
trošku, oformi podsisteme, uređaje, opremu i instalacije za zakonom
ovlašćeni elektronski nadzor određenih telekomunikacija”, navodi se u
saopštenju Ratela u kome se ističe da su „Tehnički uslovi…” doneti
isključivo u cilju zaštite od terorizma i kriminala.
