ENDušan Mašić (42), menadžer poslovnog razvoja Bi-Bi-Sija za Evropu, novinarstvom je počeo da se bavi 1989. u Omladinskom radiju B 92. Bio je novinar saradnik, skupštinski izveštač, ratni reporter, urednik informativnog programa Radija B 92, izveštavao je za Glas Amerike, bio prvi direktor Anema, konsultant za elektronske medije…
– Pre dve i po godine uradio sam novu strategiju radija Bi-Bi-Si za Srbiju i za to vreme od nekadašnjih tri posto slušalaca došli smo na deset posto. Dakle, pola miliona ljudi starijih od petnaest godina u Srbiji dolazi u kontakt sa Bi-Bi-Sijevim programom tokom nedelju dana zahvaljujući dvadeset i jednoj lokalnoj radio-stanici u isto toliko gradova. Od njih je naš najvažniji partner Naksi radio u Beogradu (u svakom gradu imamo samo jednog partnera i više emitera). Na nacionalnom nivou partner je RTV B 92, a imamo i tri onlajn portala. To je stavilo Srbiju na visoko mesto u okviru Bi-Bi-Sija jer se malo koji svetski servis može pohvaliti takvim napretkom u poslednje dve i po godine, i to bez značajnih finansijskih ulaganja – objašnjava Dušan Mašić.
Kakva je Srbija kao radijsko tržište?
I dalje je jedna od najneuređenijih u Evropi. Broj stanica koje postoje otežavajući je faktor i razlog zašto radio-stanice ne mogu da posluju onako kako bi trebalo. Sa druge strane, činjenica je da pet godina posle takozvanih reformi ovde i dalje razgovaramo o tome kako privatizovati opštinske medije i kako ugasiti piratske stanice kojih trenutno, po podacima Ratela, ima 130 u Srbiji. Tako imate legalne stanice koje se trude da zakonski posluju u potpuno neregularnim uslovima, gde im je faktički država najveći neprijatelj, a oni joj plaćaju mesečne nadoknade koje nisu beznačajne. U tom krugu najviše gube slušaoci kojima radio-stanice ne mogu da pruže ono što im treba, a ekonomska kriza čini da je sve još teže.
Kako ublažiti efekte ekonomske krize?
Moj moto je „Kad je kriza – radio”. To je medij kojem se ljudi okreću kad su zemljotres, demonstracije, poplave… U ovoj ekonomskoj krizi najviše su stradali bilbordi, zatim novine, pa tek onda televizija i radio. Prednost radija je u tome što je jeftin, jer će svi oglašivači prvo da krešu velike stavke u svom budžetu. Nažalost, ovde ljudi ne razmišljaju o prednostima radija i o tome koliko on može da im pomogne da njihova poruka stigne do onih kojima je namenjena za neuporedivo manje novca nego što plaćaju reklamu, na televiziji, recimo. Na tome moraju da porade radijska industrija i marketinške agencije kojima je radio dovoljno nebitan jer troši samo četiri posto ukupnog budžeta. Slično je i u Engleskoj, gde se na radio troši šest posto budžeta, ali tamo jedan procenat reklamnog budžeta iznosi sto miliona funti godišnje. I još nešto, u Engleskoj ima manje radio-stanica nego u Srbiji, a tržište je po ekonomskoj snazi pedeset puta jače.
Ovde nema pomoći dok se ne urade stvari po osnovnim pravilima industrije i profesije, a ne da neko u jednoj situaciji primenjuje određene standarde, u drugoj situaciji kaže „ne postoji politička volja da se to promeni”, u trećoj kaže „to je nasleđe prošlosti“… Bi-Bi-Si je zaista spreman da pomognemo svima koji žele da pronađu svoje pravo mesto u Evropi i da postanu ravnopravni partneri na evropskom tržištu. Zato se prethodno neke stvari moraju uraditi kako treba. Neke će to da zaboli, neke će opteretiti, neke će sprečiti da ne odu u zatvor, ali nešto mora da se uradi. Jer kako strancu da objasnimo da je ovde piratskom radiju zapečaćen kontejner u kojem se drži predajnik i da ako bi polomio taj pečat može da ide u zatvor, a on onda ne lomi pečat nego probuši nova vrata na kontejneru i uključi taj predajnik. Neverovatno je to što ovde neko može da smisli (i da mu se ništa ne desi).
U Srbiji su pitanja odgovornosti i univerzalnih ljudskih vrednosti nešto u čemu najviše kasnimo.
Koliko mediji mogu da pomognu?
Oni su tu ključni. Vrednosti za koje treba da se zalažu videćemo kroz dvadeset godina u školi, na ulici, u skupštini… Dokle god se čitavo društvo tabloidizuje te vrednosti neće moći da dođu na svoje mesto. Ovde se pre dva dana više razgovaralo o tome zašto treba spustiti roletne, potpuno ili samo delomično, dok Beogradom prolazi potpredsednik SAD nego da li će Srbija postati član EU i kada će učitelji, lekari i popovi biti cenjeni kao nekada. Ranije se znalo da treba krasti i ubijati, a danas se na „nemoj da ubiješ” postavi pitanje „čekaj, a koga”, ili na „nemoj da kradeš” pita – „koliko”. Ta relativizacija svega, pa i to da neko može da emituje program i da ne mora da bude legalan, drži Srbiju na ivici Evrope.
Niko ne treba da nas uvodi u Evropu, nego Srbija mora da kaže da prihvata vrednosti koje postoje i koje su sasvim prirodne. Moj omiljeni grafit „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan“, nažalost, i dalje je aktuelan kao i rečenica koju je svojevremeno rekao afrički diplomata: „Gde logika prestaje, Srbija počinje.”
Dok te stvari sami ne promenimo, nema ni Bi-Bi-Sija koji će to da promeni – iako sa programom na srpskom koji ovde sluša pola miliona ljudi pokušavamo da dovedemo i te svari na pravo mesto.
Meri Bilić
