ENZnajući da državne institucije još nemaju potreban demokratski profil, ali ni građani naviku da koriste praktično jedno novo pravo, civilni sektor nastavio je angažovanje na primeni zakona. NVO Fond za otvoreno društvo, kao deo koalicije, (čije su članice Beogradski centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Centar za unapređivanje pravnih studija, Građanske inicijative, Komitet pravnika za ljudska prava i Transparentnost Srbije) sačinio je poseban projekat seminara, tribina i upoznavanja sa zakonskim mogućnostima, kako građana, tako i organa vlasti od kojih se informacije od javnog značaja potražuju.
Monitoring kojim će se u šest opština u Srbiji dubinski pratiti primena zakona trajaće do juna naredne godine. Guvernerska plata – Reč je o novom zakonodavstvu kod nas koje uvodi nove nezavisne institucije kao četvrtu granu vlasti, odnosno poverenika za javne informacije i, imajući sve to u vidu, mislim da je za ovih devet meseci, znajući prilike u Srbiji, učinjeno dosta – ocenjuje Tamara Orlandić-Lukšić, koordinator programa u Fondu.
Neka ograničenja novog prava su sadržana i u samom zakonu. Postoje slučajevi kad se tražena informacijama ne može dobiti. Reč je o informacijama i dokumentima koji su određeni da se čuvaju kao državne, poslovne ili druge tajne. Stvar bi bila jednostavnija kad bi postojala odgovarajuća regulativa šta jesu a šta nisu tajne, ali kod nas je složenije. Pitanje „tajnovitosti”, odnosno nedostupnosti pojedinih podataka regulisano je neujednačeno i u više od stotinu propisa.
Zato Tamara Lukšić-Orlandić smatra da poverenik snosi veliku odgovornost, jer u situaciji da se organ pozvao na tajnost traženog podatka ili sumnja da se njegovim objavljivanjem narušava privatnost, poverenik je taj koji treba da odmeri pretežni interes u svakom konkretnom slučaju. Kad nema precizne regulative, stvari se odvijaju stihijno.
Nedavno je u javnosti tražena informacija o plati guvernera Narodne banke Srbije, ali je odgovor uskraćen uz objašnjenje da je, po statutu NBS, takav podatak tajna. Zašto bi se od građana krio taj podatak nije baš najjasnije, ali i to je jedan od primera da treba pomno pratiti primenu zakona. Fond se u saradnji s partnerskim organizacijama odlučio da temeljno prati sprovođenje, znajući da živimo „u zemlji u kojoj preovlađuje kultura tajnosti, odnosno nekultura javnosti”. Razlog je, kažu, i iskustvo drugih zemalja.
Devet meseci posle usvajanja takvog zakona u Rumuniji nije bilo nijednog zahteva građana koji bi potraživali neku informaciju, jer jednostavno nisu shvatili da imaju takvo pravo. Zato je usledila kampanja u kojoj je i država nastojala da taj akt približi javnosti. Suzbijanje korupcije Primena zakona se prati u Novom Sadu, Vršcu, Požegi, Negotinu, Prokuplju i Kraljevu, a cilj kampanje je da, pored građana, i lokalne organe vlasti podseti na novouvedene obaveze.
Iako će se rezultati znati tek po okončanju projekta, prvi podaci ukazuju da građani još slabo koriste prednosti zakona, između ostalog i zato „jer još preovlađuje podanički mentalitet prema vlasti i njenim organima”. Možda bi u nekoj drugoj sredini implementacija bila brža, ali kod nas su izostale prethodne pripreme. U Sloveniji su, recimo, sredstva za funkcionisanje ove službe predviđena pre nego što je akt usvojen, a kod nas su protekli meseci od donošenja zakona pre nego su povereniku obezbeđeni kancelarija, saradnici i sredstva za rad, i to posle velike kampanje.
Utisak da je NVO sektor mnogo zainteresovaniji za primenu zakona od države, Tamara Lukšić-Orlandić objašnjava činjenicom da je taj zakon moćno sredstvo za građane, jer državni organi do sada nisu bili obavezni da daju informacije čak ni novinarima i da je to ranije uglavnom bila stvar dobre volje tih organa. Nova regulativa obezbeđuje pristup svim informacijama organa javne vlasti sem izuzetaka koje navodi zakon, a u slučaju da se ogluše, predviđena je žalba povereniku. Takva intervencija poverenika isključena je ako informacije uskrate Narodna skupština, predsednik Republike, vlada, republički javni tužilac, Vrhovni ili Ustavni sud Srbije.
Sagovornica kaže da se ta odredba često pogrešno tumači – kao da s tih adresa građani ne treba da traže informacije – što nije tačno. Ovaj zakon poznavaoci smatraju i delotvornim lekom protiv korupcije.
– Zakon ima taj anikorupcijski kapacitet, jer „otvara” upravu, doprinosi njenoj modernizaciji i pretvaranju u servis građana. Ako građani plaćaju porez imaju pravo da od zaposlenih u državnim organima, koji se i finansiraju od tih poreza, dobiju odgovor i kako se država vodi na nacionalnom, ali i na lokalnom nivou. Iako je zakon usmeren i na suzbijanje korupcije, ovakvi učinci, pokazuje praksa u svetu, podrazumevaju dugotrajne napore, jer se mesta najpodložnija toj pošasti grčevito bore protiv uvida u „njihove poslove”.
