ENMoskovski list „Nova gazeta” raspisao je u nedelju poternicu za ubicom svoje novinarke Ane Politkovske, stradale u subotu na samom pragu kuće u kojoj je živela. Nagrada onome ko pronađe počinioca ovog zločina iznosi skoro milion američkih dolara! Istovremeno, urednici lista i Anine kolege odlučili su da sve svoje umeće stave u službu rasvetljavanja njenog ubistva. Niko nije doveo u sumnju da će policija profesionalno obaviti svoj posao, ali u pitanju je očigledno zločin sa političkom pozadinom čije rasvetljavanje traži veći uvid javnosti, smatraju u redakciji.
Smrt Ane Politkovske s razlogom je potresla celokupnu rusku i svetsku javnost. Njena profesionalna angažovanost na problemima rata u Čečeniji, a posebno bavljenje sudbinama hiljada izbeglica, bila je tema o kojoj je moglo naširoko da se raspravlja i na istoku i na zapadu naše planete. Jer čečensku tragediju su protivnici vladavine Vladimira Putina mnogo češće koristili u propagandne svrhe nego što je nesrećnim Kavkascima donosila kakvo-takvo olakšanje. Sa druge strane, Moskva je direktno optuživala Zapad da se neumereno upliće u njene unutrašnje stvari. Tekstovi ubijene novinarke bili su i jednima i drugima odlična okosnica za ovakve rasprave.
Torba sa eksplozivom
Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara sa sedištem u Njujorku, od propasti Sovjetskog Saveza 1991. do danas u Rusiji su ubijena čak 42 novinara. U tom broju je i 12 predstavnika sedme sile koji su stradali od kada je na vlasti aktuelni šef države. Obe navedene brojke same po sebi možda i ne bi posebno iskakale iz opšte svetske slike o opasnostima kojima se izlažu novinari rasuti širom sveta da u većini slučajeva nije reč o naručenim ubistvima čiji počinioci nikada nisu uhvaćeni.
Pomenimo samo neka od najgromkijih.
Sedamnaestog oktobra 1994. novinar „Moskovskog komsomolca” Dmitrij Holodov stradao je od eksplozije bombe skrivene u poslovnoj tašni koju je neposredno pre toga podigao iz garderobe na jednoj železničkoj stanici. Navodno, u torbi je trebalo da budu važni dokumenti o ilegalnoj prodaji oružja. Umesto toga bio je eksploziv. Sumnja je pala na trojicu oficira ruske armije, ali njihova krivica nikada nije dokazana.
Prvog marta 1995. ubijen je Vladislav Listjev, novinar televizijske stanice ORT umešan u finansijske malverzacije koje su u to vreme bile najkraći put ka „visokoj politici”. Iste godine 15. oktobra u Toljatiju je stradao glavni urednik lista „Toljati danas”. Dve godine kasnije, slična sudbina je snašla i njegovog kolegu i sugrađanina Nikolaja Lapina, takođe urednika, ali u listu „Sve o svemu”. Slede ubistva novinara Larise Judinoje iz Jeliste, Igora Domnikova iz Moskve, Valerija Ivanova a potom i Alekseja Sidorova, opet iz Toljatija. Istražni organi nijedan slučaj nisu priveli kraju.
Devetog jula 2004. Rusija je potresena još jednim gromkim ubistvom. Na meti revolveraša našao se Pol Hlebnikov, glavni urednik ruskog izdanja časopisa „Forbs”. On je, navodno, stradao zato što je neposredno pre toga objavio listu najbogatijih Rusa. Kako se tada šuškalo, nekima je zasmetalo iznošenje u javnost njihovog, uglavnom kriminalnim metodima stečenog, bogatstva. Ali ne toliko zbog eventualne akcije poreskih organa koliko zbog mogućnosti da postanu meta svoje sabraće iz drugih klanova. Ubistvo nikada nije razjašnjeno.
Bolje se nisu pokazali ni u drugim zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. U Gruziji je 2000. ubijen italijanski novinar Antonio Ruso. U Azerbejdžanu je stradao Elmar Huseinov, oštar kritičar vladajuće elite ove zemlje. Nerešen slučaj Georgija Gongadzea, urednika Internet izdanja „Ukrajinska pravda”, ubijenog 16. septembra 2000, i dan-danas je tema oko koje se spore politički sledbenici i protivnici bivšeg ukrajinskog predsednika Leonida Kučme.
Na našim prostorima još je svež (i nerazjašnjen) slučaj ubistva urednika „Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije. Njemu je sa nekoliko hitaca presudio nepoznati ubica u samom jeku bombardovanja SRJ od strane NATO 1999. I ovo ubistvo okarakterisano je kao političko. Poznato je, naime, da se Ćuruvija oštro suprotstavljao politici tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Po nekima, likvidaciju je (i medijski i stvarno) naručila lično Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Takođe, stradanje uglednog novinara iskoristila je Miloševićeva opozicija kao argument u smeni vlasti. Ipak, kada je do promene konačno došlo, javnost nije dobila mnogo argumenata koji bi potvrdili da je istraga o ovom slučaju i završena a krivci izvedeni pred sud.
Pogrešan trag
Ali vratimo se slučaju nesrećne Ane Politkovske. Neposredno po ubistvu mediji su u prvi mah istakli njene ranije tvrdnje kako joj glavne pretnje stižu od Ramzana Kadirova, predsednika vlade Čečenije. Već sama činjenica da ga je u više navrata nazvala „državnim banditom” i „najvećom pogreškom Vladimira Putina”, navodila je na pomisao gde bi, eventualno, trebalo tražiti naručioca likvidacije. Ali mnogima je palo na pamet i da bi upravo tako jasno ukazivanje na krivicu Kadirova moglo biti provokacija i čista podvala čečenskom premijeru. Pogotovo što se ubistvo Politkovske desilo u danu kada je ruski predsednik Putin slavio 54. rođendan.
Mada su kamere instalirane na kući u kojoj je živela stradala novinarka registrovale njenog ubicu, ne treba imati iluzije da će ovaj zločin biti lako razrešen a počinilac i mogući nalogodavci privedeni pravdi. Likvidacije novinara uvek sa sobom nose više poruka upućenih jednako poslenicima ovog zanata, državnim vlastima i javnosti uopšte. Zato traganje za inicijatorima, čak i kada ide u pravom smeru, često nailazi na nepremostive prepreke. Slučaj Politkovske nije izuzetak. I zato nije čudno što su mnogi u Rusiji danas skloni mišljenju da je ovim činom novinarima na specifičan način poručeno da se malo više okrenu samocenzuri, kako god je oni shvatili.
Slobodan Samardžija
