Kaži A, pa onda Be

Da ne bude zabune, ono kreacionista iz prethodnog pasusa ovog teksta ne znači da je pomenuta Čolićka modni kreator, već znači da ne veruje Darvinu i njegovim evolucionim teorijama pa je zbog lošeg vladanja htela Darvina da izbaci iz srpskih škola, sve u veri da nas je Bog stvorio ovakvim kakvi jesmo, osim onih koji su evoluirali iz đavolovog semena, kao, recimo, Dragana Milićević, glavna urednica optužene televizije.

Ova je, Milićevićka, videći odakle vetar duva, pohitala da objavi da je i ona božiji rab pa je u svoju odbranu i odbranu televizije koju uređuje navela čitav niz bogougodnih, religijskih emisija i sadržaja koje ova televizija objavljuje; dok sam ja, ovako naivan kakav jesam, tu televiziju najpre gledao zato što su blagovremeno i tačno javljali ko danas neće imati vode, struje, grejanja i gde su najveće gužve u saobraćaju.

Postoji tu neki kvar čim je, opet, izjednačeno versko i nacionalno. Ispašće na kraju da kad moj kraj nema vode to nije zato što je neko kopajući ulicu bagerom prekopao i cev, već da se tu umešao i Božji prst. I umesto da se taj spor između dve gospođe prepusti Božijem sudu, kad je već tako počeo, pominje se redovni sud kome će Milićevićka tužiti Čovićku, dočim ova će druga Milićevićku tužiti Skupštini grada Beograda, gde će se sa koalicionim partnerom, Demokratskom strankom, dogovarati šta će dalje da rade.

Čolićka nam je, naknadno, objasnila da je njena ocena o antisrpskom delovanju STB-a zasnovana na nekoj izjavi Nenada Bogdanovića, gradonačelnika Beograda, objavljenoj na toj televiziji. Mogla je za tu izjavu reći da je netačna, nepristojna, neproduktivna, glupa, štetna… ali, odnekud joj se činilo da sve to slabo odjekuje. Onda je izjavu proglasila antisrpskom, pa je primenom silogizma da riba ima kičmu, da je čovek kičmenjak, pa je onda i riba čovek, proglasila i televiziju za – antisrpsku.

Mene je, međutim, više iznenadio i onespokojio obrazac odbrane srpskog duha lokalne televizije, nego sam napad na nju, napad koji je opšte mesto netalentovanih partijskih vojnika zaduženih da markiraju mete.

Veruje li, zbilja, Dragana Milićević, da će STB biti više srpski ako organizuje direktan prenos zvonjave s Hrama svetog Save?

Ključni dokaz odbrane potražila je u činjenici da emituje „Agape” i nešto slično, da je patrijarh Pavle njima dao prvi intervju, dokazujući tako da ni njoj nisu strani silogizmi kojima se dokazuje da je riba čovek, odnosno da se jedan od pojavnih oblika hrišćanstva jednači sa srpstvom, jednim od pojavnih oblika ljudskosti, a medijski učinak meri intenzitetom mirisa tamjana i jačinom liturgijskog pojanja.

Otkriće se na kraju – a to se, ko je hteo da gleda i sluša, videlo i od početka – da je u pitanju jedan od onih pokušaja da se obezbede bolje medijske pozicije uoči predstojećih izbora. Srpstvo, Bog i patrijarh su kolateralne žrtve bitke za minutažu i uticaj na programima STB-a. Rekao bih da je to nekako prirodno političko stanje i da raspisivanjem izbora dolazi do raspirivanja strasti i jačanja različitih pritisaka na medije. Moglo se očekivati, barem tamo gde nedostaju argumenti bolje vrste, da će se matrica ponavljati i da će se ratovi voditi na temama srpstva i antisrpstva, ali mi sasvim sumanuto zvuči da se pozicije brane dokazima o tome ko je više žita umesio i kupio veću sveću za krsnu slavu.