ENOtkad je pre godinu dana izabran za republičkog poverenika za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić iskusio je mnogo problema, počev od onog da je tek posle šest meseci dobio od vlade službene prostorije. U razgovoru za Glas povodom godišnjice rada, Šabić ovaj problem naziva samo nesporazumom i kaže da je zadovoljan što postoji ovakva služba za zaštitu prava građana.
Da li ste zadovoljni primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama?
– Tu ima razloga za mnogo veće nezadovoljstvo. Služba poverenika jeste značajna u primeni zakona, ali nije ni jedina, ni odlučujuća. Zakon treba da promeni odnos na relaciji vlast-građani-mediji, a tu nemamo mnogo razloga za zadovoljstvo. Najpre treba da se promeni taj dominantni mentalitet koji je zatečen, a koji ne ide u prilog modernom, demokratskom shvatanju.
Prema istraživanjima, građani su vrlo malo upoznati sa ovim zakonom?
– To je krenulo na bolje. Organizovali smo desetine tribina koje su sigurno doprinele afirmaciji zakona. Ali još uvek, sem u izvesnoj meri u Beogradu, taj stepen poznavanja zakona je nezadovoljavajući. Bez obzira na to koliko mi radili, to je kap u moru. U narednoj godini odlučujuću ulogu u primeni zakona mora da odigra Vlada Srbije i njena administracija.
Šta to vlada sad ne radi?
– Ona mora da aktivira nekoliko mehanizama koji sad ne funkcionišu. Jedan je u vezi s nadzorom nad primenom ovog zakona, a po zakonu je za to zaduženo Ministarstvo za kulturu. Više puta sam se obraćao zbog toga i vladi i Skupštini, ali sada nema nikakve pretpostavke, ni kadrovske ni logističke, da to stvarno počne da radi.
Novinari ne pišu žalbe, usmeno se žale
– Novinari su mi uglavnom upućivali žalbe na institucije lokalnih vlasti. Nisam dobio nijednu žalbu na rad državnih organa u Beogradu. Imao sam jednu, na koju nije bilo moguće reagovanje jer nisam za to ovlašćen. Mislim da se Nedeljni telegraf žalio na postupanje Saveta ministara. Novinari mi se dnevno usmeno žale, jer imam dobru komunikaciju sa njima, ali me iznenađuje da ne podnose pisane zahteve, iako sam to očekivao – kaže Šabić.
Zašto je to tako?
– To je pitanje za ministarstvo i vladu, a problem mora biti rešen. Nad jednom strukturom koja obuhvata 10.000 ili 15.000 subjekata koji su nosioci vlasti trenutno nema nadzora. Tako nema ko ni da ukaže na njihov prekršaj niti da pokreće postupke. Zbog toga, recimo, za oko 150 predmeta koje smo prosledili ministarstvu u kojima je evidentno prekršen zakon nije pokrenut nijedan jedini postupak.
A zakon ima kaznene odredbe?
– Da, predviđene su novčane kazne od 5.000 do 50.000 dinara, ali postupak treba neko da pokrene.
Da li ste pričali o tome sa ministrom kulture Draganom Kojadinovićem?
– Razgovarao sam sa ministrom i on me uverava da preduzima korake u vladi, ali to sve zavisi od vlade.
Čini li vam se da je vaš posao na taj način obesmišljen?
– Poverenik tu ništa ne može. Još nismo završili posao koji vlada treba da reši. Još jedan problem je i uredba koju sam inicirao, kojom bi se uredilo pitanje naknade za izdavanje kopija dokumenata koje građani traže.
To ste tražili još pre nekoliko meseci. Zar to još nije uređeno?
– Nije, nažalost, iako je to izričita obaveza po zakonu, i iako sam dva puta formalno intervenisao.
Da li je tu reč o zapostavljanju, da ima prečih problema u državi?
– To treba pitati one koji to treba da urade. Poverenik i služba rade svoj posao, ali oni sami ne mogu da obezbede primenu zakona. To bi onda bila utopija.
Na koje institucije se građani najviše žale?
– Građani se žale i na organe koji čak i solidno sarađuju. Ne bih posebno da izdvajam, a beležimo oko 400 slučajeva uskraćivanja informacija. I dalje je u žiži interesovanja novac-budžeti, javne nabavke, ali ima i zapanjujućih slučajeva da su počeli da mi se obraćaju i organi vlasti. Obratio mi se kragujevački ombudsman, Komisija za informisanje Skupštine grada Niša, pa Veće grada Kragujevca protiv Poreske uprave. Potpuno je paradoksalno da organi vlasti traže zaštitu u mehanizmu koji je rezervisan za građane i novinare. Bojim se da smo zaslužili analizu – da li je stranačka konstelacija ugrozila komunikaciju organa vlasti.
Sme li politika da se meša?
– Ne bi smela. Ali, zamislite kakve su šanse građana i novinara da dođu tamo do informacija, kad čak ni organi vlasti to ne mogu.
