Kob 11. marta

[box align=’box-left’ id=’4773′]

Četiri godine koje sam provela na čelu NUNS-a veoma su važan deo moje profesionalne karijere, ali kad pogledam unazad čini mi se kao da su obeleženi datumom kada sam dužnost preuzela. Ko se ne seća, bilo je to 11. marta 2006. godine; tek što je počela Skupština, stigla je vest da je u Sheveningenu u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala preminuo Slobodan Milošević. Dan uoči treće godišnjice ubistva Zorana Đinđića.

Odlazak sa istorijske scene glavnog vinovnika raspada SFRJ, brojnih smrti i nebrojenih ličnih i kolektivnih tragedija i zala koja su nas zadesila devedesetih baš u tom trenutku, delovao je nekako zbunjujuće, gotovo tragikomično. Kolege su se ustumarale, oni iz dnevnih redakcija morali su odmah na posao, a svima nama se vraćala misao – ostao je bez presude. A mi bez konačne potvrde da je bio diktator koji je uništio sve čega se dohvatio tokom svoje preduge vladavine, uključujući i novinarstvo u Srbiji. I ta činjenica kao da je relativizovala sve za šta smo se borili devedesetih i umrtvila energiju prve decenije dvehiljaditih.

U stvaranju NUNS-a aktivno sam učestvovala, bila deo prvog rukovodstva, u dva mandata na čelu Suda časti, dva kao predsednica. Ni zlonamernici ne mogu osporiti da smo izvršni odbori i ja, uz pomoć mnogih kolega, učinili mnogo dobrih stvari. Na moju inicijativu formiran je Fond za edukaciju i pomoć novinarima NUNS-a, iz kojeg je tokom ovih godina više stotina kolega dobilo neophodnu pomoć u ključnim trenucima. Znam, naravno, da to nije najvažnija uloga Udruženja, ali moralo se ići i na socijalnu solidarnost pošto su mnogi sjajni ljudi sa blistavom karijerom i mnogi mladi pred kojima je bila budućnost ostali bukvalno bez novca za život. Registrovali smo i prvu fondaciju u Srbiji sa imenom “Dušana Bogavca”, obnovili Medija centar i vratili ga u centar Beograda, gde mu je i mesto. Napravili smo prvu potpunu bazu novinara Srbije, bili domaćini kongresa IPI. Pokrenuli smo sudski postupak za podelu Doma novinara u Resavskoj.

Inicirali smo donošenje Kodeksa novinara Srbije i stvaranje Saveta za štampu.

<!—->Napokon, podneli smo Krivičnu prijavu protiv ratnih huškača u medijima, zahvaljujući kojoj je otvoren predistražni postupak u Tužilaštvu za ratne zločine. Iako su nam mnogu zamerali da “denunciramo” kolege, i danas sam uverena da je taj posao morao da se započne i otvori. Oni koji su zloupotrebili medije za ratnu propagandu i služenje diktatorskom i ratnom režimu Slobodana Miloševića ne zaslužuju da nose ime časnog poziva novinar. A ako ostanu nekažnjenim ili bar neimenovanim svaka vlast će u kriznim vremenima hteti da ima takve sluge. Otuda i tako veliki otpor u čitavom društvu i pomirljivost vlasti koje smo zvali demokratskim, nespremnost da se suoče sa izazovima koji im mogu sniziti rejting. Otuda, napokon, neka od imena koja je trebalo lustrirati i danas imaju važnu ulogu u medijima.

Svesna sam, naravno, da se moji mandati danas prevashodno vezuju za ovu i još jednu veliku kampanju protiv NUNS-a, onu vezanu za izmene i dopune Zakona o javnom informisanju 2009. Odluku da učestvujemo u promenama predloženih promena doneli smo jednoglasno i zahvaljujući tome rigidne odredbe značajno su izmenjene. Ko želi može da se uveri (http://nunsold.sw4i.com/dosije/29/index.jsp), mada verujem da to nije bilo važno onima koji su, ponižavajući NUNS, vodili kampanju koja je dodatno ponizila profesiju. 

Meni lično najvažnije je ovo što smo uspeli da uradimo na rasvetljavanju ubistava naših kolega urgencijama NUNS-a. Za nešto više od godinu dana Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) intervenisalo je 17 puta kod nadležnih organa kako bi se informisalo o tome dokle su stigle istrage ubistva novinarke Radislave Dade Vujasinović i njenih kolega Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Od policije, sudova i tužilaštva traženo je obaveštenje da li je bilo pomaka u tim slučajevima, a NUNS je, u skladu sa svojim mogućnostima, nudio i odgovarajuću pomoć tim državnim organima. Jedanaest urgencija odnosilo se na slučaj ubistva novinarke Dade Vujasinović, a dva na pokojnog urednika lista Dnevni telegraf i nedeljnika Evropljanin Slavka Ćuruviju. Četiri pisma napisana su i poslata na više adresa kako bi se saznalo dokle se stiglo sa istragom ubistva jagodinskog novinara i dopisnika Večernjih novosti Milana Pantića.

<!—->

Zahvaljujući tome sa smrti Dade Vujasinović skinut je sramni ožiljak samoubistva.

Ako se vratim na početak ovog teksta, jasno je zašto i dalje ne mogu da se otmem utisku da je 11. mart 2006. obeležio moje mandate – uostalom, tokom čitavog tog perioda, kao i bezmalo dve decenije ranije i ove godine posle, borila sam se protiv tog sistema i njegovog nasleđa koje nam i danas ne da da dišemo punim plućima. 

(Autorka je predsednica NUNS-a u mandatima 2006-2008. i 2008-2010.)