ENPo njegovim rečima, odlučio je da progovori kako bi se „otklonile razne misterije oko bombardovanja RTS-a, razgrnuli svi politički i politikantski omotači koji kriju tu strašnu istinu“ (i mi se ovde takođe pridružujemo toj njegovoj borbi).
Marković će, dakle, skoro pune dve godine s entuzijazmom nastaviti da pruža alibi ljudima koji ga prethodno mirno behu ostavili da pogine, ponavljajući da ih je baš on mobilnim telefonom pozvao i obavestio o bombardovanju, što će oni na sudu spremno potvrđivati, nalazeći u tom trostrukom pozivu zgodno objašnjenje za činjenicu da su se sva trojica istvoremeno našla na mestu zločina. Marković će tek kasnije, prozrevši njihovu igru i porazmislivši malo, okrenuti list i početi da u javnosti iznosi optužbe protiv Milanovića, Komrakovljevog nominalnog zamenika Vojvodića i samog Komrakova (kao i ostalih čelnih ljudi RTS).
„Negde pola sata posle raketiranja zgrade mobilnim telefonom zvao sam i direktora Milanovića, i Komrakova, i Vojvodića, koga sam međutim već video ispred zgrade. Od prve dvojice sam dobio odgovor da su na putu (ka Televiziji)“, izjaviće Marković na glavnom pretresu 29. marta 2002.
Sam Milorad Komrakov u svojim svedočenjima, u sve tri faze istražno-sudskog procesa, pozivao se na telefonski razgovor sa Markovićem, i te su izjave bile uzajamno različite. Dok u predistražnom i istražnom postupku Komrakov pominje samo jedan telefonski poziv, i to dežurnog urednika Markovića, dotle se na sudu njegova priča odjednom iz osnova menja, i on sad tvrdi da su postojala zapravo dva poziva, od kojih Markovićev i nije bio naročito važan, jer ga je o bombardovanju prvo obavestio „lični vozač“.
„Za bombardovanje mi je prvi javio moj vozač i to dvadeset minuta nakon što me je ostavio ispred kuće, a odmah iza njega i dežurni urednik Miloš Marković“, rekao je Komrakov na glavnom sudskom pretresu 25. decembra 2001, mudro propustivši da pomene u koliko ga je sati tačno šofer dovezao na Banovo Brdo i ostavio pred kućom u Petra Lekovića 40. Ako se zna da je Televizija bombardovana u 2.06, a Marković mu to javlja pola sata kasnije, to znači da mu je taj poziv mogao stići oko 2.36. Pošto mu se minut-dva pre toga javio i vozač sa istom vešću, na osnovu toga možemo zaključiti da mu je prvi poziv stigao oko 2.33. Odmah nakon toga Komrakov „moli vozača da ponovo dođe po njega“, kako bi ga sa Banovog Brda vratio u Aberdarevu. Podsećamo čitaoca da je vozač pozvao Komrakova u 2.33. Recimo da se vozač nekim čudom trenutno stvorio na Banovom Brdu (2.33) i da mu je pošlo zatim za rukom da, vratolomno vozeći, potukavši sve brzinske rekorde, stigne do Aberdareve za nekih deset do dvanaest minuta, dakle u 2.45. No i u tom slučaju vidimo da se Komrakov pred Televizijom nikako nije mogao pojaviti pre četvrt do tri. On, pak, sam tvrdi da je tamo „bio već u pola tri“. Na video
-snimku vidi se da je bio u dva i dvadeset. Naša je tvrdnja da je bio tu još ranije, i to na sigurnom, zajedno sa Milanovićem i ostalim visokim rukovodiocima RTS-a, iščekajući čas kada će raketa pogoditi zgradu.
Ovo je zgodna prilika da ukažemo na još jednu logičku nedoslednost u njegovom svedočenju: kako to da je Komrakovu od Televizije do njegove kuće na Banovom Brdu u jednom pravcu trebalo (u limuzini sa ličnim šoferom) gotovo sat i četvrt, a da to isto rastojanje, u obrnutom pravcu, prevali za deset ili petnaest minuta? Jer on sam tvrdi da je iz Televizije krenuo najkasnije u jedan posle ponoći, a prosta računica pokazuje da kući nije mogao da stigne pre dva. Uostalom, zašto bismo razbijali glavu svim tim protivrečnostima; postoji video-zapis u Baljkovom dokumentarcu Anatomija bola gde se lepo vidi kako Komrakov već u 2.20 uveliko snima ispred ruševina i traži da mu donesu što više praznih kaseta! Ni Komrakov ni Marković, dakle, ne govore istinu!
Naravno, u Komrakovljevom slučaju davanje neistinih izjava na sudu samo je prirodna posledica njegovog dugogodišnjeg rada na profesionalnom prefabrikovanju stvarnosti, gde je on igrao ulogu jednog od ključnih Miloševićevih ratnih propagandista, beskrupulozno sejući mržnju i laži, pripremajući teren za masovne zločine i genocid.
A kad je kriminalna država Srbija dospela u fazu implozije, Komrakov je svoje propagandističke usluge mirno zamenio direktnim sučesništvom u ubistvu šesnaestoro ljudi. U sudnici je, blesavo se smeškajući, rekao porodicama žrtava: „Došao sam da bih vas pogledao u oči“.
Nastavlja se
