ENTo je način da otkloni sumnje u svoju nepristrasnost. U slučaju da se nađe na mestu nesreće, spasavanje života, odnosno pružanje pomoći povređenima za novinara je preči zadatak od prikupljanja i objavljivanja informacija.
Ovakve pouke su sadržane u modelu Kodeksa novinarske struke koji je sačinio ekspertski tam beogradskog Centra za unapređivanje pravnih studija (CUPS), u saradnji sa Centrom za medijsku integraciju i komunikaciju iz Firence.
Za razliku od sličnih zbirki profesionalnih standarda u nas, koji po pravilu nisu duži od dve, tri stranice, ovaj je nešto duži. Umesto parola o slobodi štampe, nepristrasnosti i nezavisnosti medija i sličnih, ovaj model sadrži i preporuke za konkretne situacije. U takozvanim kontakt emisijama, odnosno programu uživo povremeno se dešava da gost (ili gledalac koji se uključuje u program) tu priliku koristi za vređanje drugah, psovke, nedolično ponašanje. Po ovom modelu, novinar i urednik su obavezni da iz emisije isključe takva lica.
Kako izmeriti novinarsku pažnju
– Osnovna namera je bila da zaokružimo listu standarda u oblasti medijskog prava. Medijski zakoni jesu doneti, ali ono što nedostaje, a ključno je za očitavanje uloge medija, jeste preciziranje standarda dužnosti novinarske pažnje, Zakon o javnom informisanju, ali i drugi počivaju na ideji da su novinari slobodni da izveštavaju o javnim stvarima, ali i da poštuju standard dužne novinarske pažnje, dakle da ne povređuju prava i slobode drugih. Kad zakon govori o dužnosti novinarske pažnje, misli se na korpus pravila koja se odnose na novinarsku etiku. Ne možemo imati zaokruženu sliku prava i obaveza u novinarstvu, kao i odgovor šta jeste a šta nije dopušteno, bez preciznog kodeksa profesionalne etike objašnjava mr Saša Gajin, jedan od koautora kodeksa.
Iako se konstrukcija medijskog prava temelji na kategoriji novinarske pažnje, takav standard ne razrađuju zakoni, već kodeksi profesionalne etike novinara. U jednoj od verzija zakona o javnom informisanju bila su upisana i pravila o novinarskoj pažnji, ali su izostavljena iz konačnog teksta, uz dogovor da se propišu novim kodeksom.
Tog posla latio se tim pravnika koji je svojevremeno učestaovao u pripremi seta domaćih medijskih zakona. Istina je da novinarska udruženja i medijske asocijacije imaju svoja profesionalna pravila, ali se gi kodeksi, smatra Gajin, „zadržavaju na nivou pravnopolitičkih deklaracija da je štampa slobodna i sličnim, mada takve garancije ionako postoje u Ustavu i drugam zakonima“. U razgovoru sa sudijama koje se bave medijskim pravom autori su shvatili da su potrebna preciznija merila standarda novinarske pažnje, pa se pristupilo izradi ovog modela.
Obimnost nikome nesmeta
– Uvek se, kad smo u dilemi da li novinar postupa prema standardima dužne novinarske pažnje, okrećemo kodeksima. Ti kodeksi, posebno u anglosaksonskim zemljama, do te mere su razvijeni da ih imaju ne samo novinarska udruženja, već i pojedine struke, recimo, fotoreporteri, ali i druge kategorije zaposlenih, kao i veće medijske kuće. U evropskim zemljama obično postoje jedan ili dva kodeksa nacionalnih novinarskih asocijacija, dok u Americi postoji na stotine kodeksa.
Za razliku od evropskih koji ne prelaze desetak stranica, anglosaksonski se protežu i na stotinu stranica – kaže naš sagovornik. Obimnost tamo nikome ne smeta, već znači veću sigurnost za novinare, jer je navedeno mnogo različitih situacija u kojima se novinari u svom poslu mogu naći, kao i poduka kako da postupe.
Takva pravila pišu sami novinari i njihova udruženja, što znači da nisu nametnuta. Ukoliko poštuju kodekse bogate detaljima, manje su i šanse da trpe neosnovane prozivke, I kada stvar stigne na sud, sudija prvo gleda da li je novinar postupao u skladu s pravilima upisanim u kodeks. U slučaju da ih se se pridržavao, novinar se oslobađa odgovornosti. Kodekse novinari u svetu poštuju ne samo zbog straha od suda, već znatno više zbog sankcija koje im u slučaju ogrešenja mogu izreći profesionalna udruženja.
Mada nemaju snagu zakona, kodeksi su u ovakvim slučajevima nezamenljivi, kaže Gajin, jer ni u jednom zakonu nisu navedeni detalji o dužnosti novinarske pažnje. I domaći Zakon o javnom informisanju u članu 3. upućuje da su novinari i urednici dužni da pre objavljivanja informacije o određenom događaju, pojavi ili ličnosti „sa pažnjom primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost“.
Oslanjanje sudija na kodekse ne važi samo za odmeravanje novinarskog rada, već i pri proceni postupanja lekara i drugih struka, jer pravo upućuje nastandarde dobrog domaćina i dobrog profesionalca i u drugim profesijama.
