ENDa bi se prikazala kao demokratska, vlast u Srbiji je formirala niz državnih institucija, takozvanu četvrtu granu vlasti, koje bi trebalo da kontrolišu pre svega rad vlade. To nije išlo lako, otpor „sistema“ je bio spontan i žilav, ali postepeno se broj „kontrolnih“ institucija povećavao. Tako se danas protiv korupcije bore i Savet i Agencija, imamo Ombudsmana i Poverenika za slobodan pristup informacijama, dobili smo i Revizora, RRA, kontrolišu se javne nabavke…
Ali samo postojanje ovih institucija ne znači ništa ukoliko im se ne omoguće uslovi za rad. Pri tom ne mislim na kancelariju, stolicu, kompjuter i telefon, nego pre svega na političku volju i zakonski okvir koji treba da u potpunosti poštuju i primenjuju sve državne institucije. Danas se važna borba za očuvanje postignutog i dalji razvoj Srbije kao demokratskog društva vodi na polju borbe za opstanak i slobodan rad nezavisnih institucija.
Zanimljivo je da su na vodeće funkcije nezavisnih institucija imenovani ljudi visokog profesionalnog znanja koji uglavnom imaju puno poštovanje i odličnu komunikaciju sa onom „drugom stranom koja stalno zanoveta i kritikuje“. Kao da je namera vlasti bila da na taj način pokaže ozbiljnost svojih namera i da istovremeno unapred umiri javnost. Sada se čini da vlast nije verovala i u moralni integritet „imenovanih kadrova“, naprosto nisu imali sličan primer u svom okruženju i iskustvu. Vreme je pokazalo da uprkos strašnoj moralnoj truleži koja je izjela Srbiju i danas postoje ljudi koji ne pristaju da za adekvatnu naknadu i status učestvuju u simulaciji demokratije, već žele da u praksi sprovode principe u koje veruju.
Malo ko se još seća da su predstavnici civilnog društva, profesor Vladimir Vodinelić i Snježana Milivojević napustili RRA jer nisu pristali na „privid nezavisnosti“ i kršenje profesionalnih standarda. Nisu želeli da daju stručni i politički legitimitet politici i odlukama koje su očigledno izvan etičkih, evropskih i svetskih standarda.
Ta i slične „neprijatne” epizode su zabašurene i izgleda uspešno gurnute u zaborav. Onda im se dogodila Verica Barać protiv čije doslednosti i upornosti još nisu našli adekvatnu vakcinu. Ona je odbacila taktiku povlačenja pred arogancijom vlasti i uprkos svim naporima da joj se zagorča život, ona neće odustati od posla koji joj je poveren. Činjenica da još uvek nije smenjena govori nam da vlast ipak vodi računa o reakcijama javnosti. Jer na iznenađenje mnogih i gospođa Barać, i poverenik Švabić, i ombudsman Janković svojim principijelnim radom su stekli veliki ugled, da ne kažem popularnost u javnosti.
Sve ovo pišem u kontekstu rasprave u medijima o Zakonu o klasifikaciji i zaštiti tajnih podataka u kojoj učestvuju, s jedne strane, Predsednik radne grupe za izradu tog Zakona i, s druge, Ombudsman, Poverenik i dva člana radne grupe koji su u radnoj predstavljali civilno društvo i podneli ostavke. Odmah treba reći da to nije javna rasprava nego rasprava u javnosti, dakle vaninstitucionalna razmena ne samo stručnih argumenata, već i ličnih kvalifikacija i poneke uvrede. Poučene iskustvom Zakona o informisanju i „zakonitom“ ali moralno nedopustivom podelom stanova, institucije i političke partije ćute. Slutim da će vrlo skoro, kao da se ništa dogodilo nije, od strane nadležnog Ministarstva pravde biti pokrenuta prava javna rasprava u kojoj će onako kolateralno, ali samo privremeno da se javnost umiri, biti žrtvovan Predsednik radne grupe.
Ovo bi bio samo još jedan deo našeg političkog folklora u kome se donose odluke i zakoni za koje se unapred zna da će morati da se menjaju, da nije reč o jednom od temeljnih demokratskih prava građana da ZNAJU kako im funkcioniše država uključujući i „službe“. Ukoliko se prihvate rešenja koja će neopravdano ograničavati civilnu kontrolu „službi“, održaće se klima nesigurnosti i nezaštićenosti građana koja proizvodi strah i poslušnike. A to nisu sloboda i demokratija.
Upravo se povodom Dana mladih u medijima navode istraživanja koja pokazuju da su mladi u Srbiji apatični, demotivisani i da u svoj zemlji ne vide perspektivu za budući život. Ne znam tačno kakve to veze ima sa ovim tekstom, ali… Eto.
Miljenko Dereta
