ENPorodice žrtava su, pošavši od te činjenice, rezonovale ovako: ako je Milanović tokom rata već bio „medijski general“ (ma šta to značilo), onda naredba da ljudi budu ostavljeni u zgradi nije mogla da mu stigne ni od koga drugog do od njegovih nadređenih u vojnoj hijerarhiji, to jest Generalštaba i predsednika Miloševića, vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije.
Sledeći jednostavnu logiku normalnosti, roditelji odlučuju da prate taj trag i dublje istraže stvar. Nakon kraće prepiske sa Ministarstvom odbrane, najzad je udovoljeno njihovom zahtevu da se nađu s predstavnicima te visoke ustanove. Sredinom aprila 2001, u sedištu Savezne vlade na Novom Beogradu, prima ih Slobodan Petković, pomoćnik ministra odbrane, u društvu vojnog pravobranioca Vlastimira Ostojića, generala Stamenka Nikolića i Milena Simića, kao i još četvorice drugih visokih oficira. Porodice odmah prelaze na stvar i postavljaju visokom vojnom forumu sledeća pitanja: Da li je RTS vojni ili civilni objekt? Ko je zaista rukovodio Televizijom u vreme ratnog stanja? Zašto vojni vrh nije reagovao čim je postalo jasno da nije izvršena vladina naredba o evakuaciji RTS? Sa druge strane nastaje užurbano komešanje, s vidnim znakovima opšte konsternacije. Vojni predstavnici se nakašljavaju, klimaju glavom i nešto se sašaptavaju između sebe.
Glavnu reč uzima general Nikolić, čiji tvrdi vojnički jezik i nepokolebljiv stav ne ostavljaju mesta dilemi da bi taj miloševićevski general radije ratovao, nego razgovarao bespotrebno tu s nekakvim civilima. Istinska odbrana zemlje bila je na mostovima, gađanje Televizije je zločin NATO, kao i gađanje mosta u Varvarinu i voza u Grdeličkoj klisuri, veli ovaj general. Na pitanje da li je RTS bio vojni objekt ili ne, njegov odgovor je izričit: „Ne, Televizija nije bila u vojnoj nadležnosti“.
Na odlasku, porodice ostavljaju već spremljenu listu od petnaest pitanja za ministra odbrane Slobodana Krapovića, zahtevajući odgovor u roku od nedelju dana. Svako od tih pitanja bilo je kratko i sažeto formulisano, dovoljno jednostavno da je zahtevalo nedvosmislen odgovor.
Kakve informacije imate o bombardovanju Televizije? Koja je i kakva bila uloga vojnog vrha u događajima oko RTS?
Zatim: Posebno nas interesuju sva obaveštenja, pismena, audio zapisi ili bilo kakav drugi izveštaj da će RTS biti meta. Da li su ta obaveštenja evidentirana u knjizi dežurstava (kakve su, po vojnim pravilima, bili dužni da vode centri obaveštavanja)?
Sledeće pitanje (pod rednim brojem osam): Ko je bio naredbodavac za iseljenje ljudstva, dokumentacije i tehnike vojnih i drugih ustanova. Zašto on nije naredio iseljenje i RTS-a?
Pitanje broj devet: Ko su ljudi (navesti imena) iz vojnog vrha koji su bili zaduženi za istragu i za raščišćavanje ruševina RTS? Gde su ti izveštaji? Žanka Stojanović je 26. aprila, tri dana nakon bombardovanja, lično videla grupu visokih oficira, zajedno sa Jovanom Ristićem, pomoćnikom generalnog direktora, kako stoje i mirno posmatraju dok bager-kašikar prekopava po ruševinama ispod kojih su još ležali mrtvi.
Pitanje broj deset: Zašto Vojska, shodno svojim ovlašćenjima, nije reagovala na neizvršenje naredbe broj 37 (o evakuaciji Televizije)?
Pitanje broj četrnaest: „Postoje li kakvi posebni zapisi opomena da će RTS biti gađana, jer g. Robertson (tadašnji generalni sekretar NATO) tvrdi … da je vojni vrh bio obaveštavan šta će se gađati, i to na razne načine?“
Prošlo je mesec i više dana, a na ta jednostavna pitanja odgovor nikako nije stizao.
Delegacija porodica odlazi stoga 29. maja po drugi put u vladu (to se još uvek dešava pre početka suđenja Milanoviću), gde ih ovog puta prima ministar Krapović lično, u pratnji ni više ni manje nego trinaest uniformisanih saradnika, dakle na nivou najviše međunarodne delegacije.
Nastavlja se
