ENU veoma prijatnoj i opuštenoj atmosferi, u prisustvu mnogih Panovićevih sugrađana i prijatelja, o knjizi, zajedničkom izdanju Službenog glasnika i STATUSTEAM-a, govorili su Mihal Ramač, glavni i odgovorni urednik Danasa, Sveta Raković, generalni sekretar NUNS, Branko Stanković, novinar RTS i Panović. Medijator razgovora bio je Zoran Filipović, direktor ovog užičkog centra, a odlomke iz knjige čitao je Milojko Knežević.
Duhovoto i sociološki precizno, Panović je napisao svojevrsnu kratku hrestomatiju naših (ne)logičnosti u vremenima sa viškom istorije. U njoj se nadmudruju obični ljudi i velike ideologije, multiplikuju političke i pop-ikone, a sve to, iako na prvi pogled nema logične niti, originalno i pronicljivo, Panović uobličava u društveni kontinuitet i mentalitetske valere našeg podneblja.
Sveta Raković, nekadašnji urednik Danasa, prepoznao je u Panovićevim tekstovima duh Užica, koji je nadgradio obrazovanjem i kao mlad novinar uspeo da izgradi sopstveni stil. Raković je kao posebnost istakao „vrcav, lucidan i duhovit izraz, bez obzira na to o kojim temama piše“. Autora je Branko Stanković portretisao kao „čoveka metafore, koji u svojim tekstovima ide duboko ispod površine, ali i kao jednog od najboljih kolumnista, za čije se kolumne otimaju bogradske redakcije“.
Podsećajući da se kao diplomirani sociolog 1997. zaposlio u Danasu, što mu je dalo mogućnost da piše slobodno, Mihail Ramač je ocenio da je tu priliku Panović iskoristio, „spajajući dar, znanje i znatiželju“. „Iako mnogi smatraju da je reportaža izašla iz mode, Panović iznova blista u tom žanru, a naredni njegov blistavi domet je televizijska kritika“, rekao je Ramač, istakavši da je Panović u kolumni Pretpolitička Srbija, „egzaktni sociolog i duhoviti posmatrač, znalac vidljivih i podzemnih tokova na vetrometnoj srbijanskoj političkoj sceni“. Možete se neslagati s njim, ali ne možete da ne vidite da ima duha, da nije ostrašćeni navijač, a nije ni nezainteresovani gledalac, dodao je Ramač.
Uzvrativši na komplimente da „nije baš sve tako kako se o njemu priča“, Panović je svoje užičko poreklo podcrtao rečima koleginice, dramske spisateljice i užičke snahe, Sanje Domazet, koja mu je na pitanje o utiscima o Užicu, uzvratila da je to grad „teških ljudi i brutalanog humora“, a potom svedočio da je u tekstovima želeo pažnju da usmeri „ne na visoku politiku, već na životne stvari, obične ljude u vremenima velikih ideologija, prepunih bizarnosti i gluposti“.
„Živimo u vremenu sa viškom istorije, što je hendikep u egzistencijalnom smislu, ali za pisanje i umetnost to je inspiracija“, zaključio je Panović.
N. Kovačević
