ENМинистарство културе припремило је нов правилник о начину приватизације радио и ТВ станица локалних и регионалних заједница, а који треба да замени претходни у коме је било више препрека него подстицаја за приватизацију. Иако још није званично на снази, будући правилник представља покушај да се ствари помере с мртве тачке.
–То је битан помак, јер нови правилник омогућава да практично почнемо приватизацију електронских медија што нам је најбитније. Нама је био потребан „алат”, па да почнемо са радом.– каже Драган Босиљкић, руководилац пројекта за приватизацију медија из Агенције за приватизацију.
Приватизација станица које су основале скупштине општина, односно градова одвијала би се продајом капитала на јавном тендеру или јавној аукцији. У случају тендерске продаје, запосленима следују акције у износу 15 одсто од капитала који се приватизује док код аукцијске, запослени добијају акције у вредности 30 одсто капитала који се приватизује. Купци могу бити сва правна и физичка лица сем оних којима Закон о радиодифузији (чл. 42) не дозвољава да имају дозволу за емитовање. То су предузећа или установе којима су оснивачи република или покрајина као и политичке странке, организације или њихове коалиције или предузећа које би поменуте основале. Правилник садржи и забране за недозвољену медијску концентрацију.
Недопустиви медијски монополи
– То, у суштини, значи да лидери партија не могу бити власници медија или, на пример, да један власник може имати две фреквенције у истој општини, као и да исто лице истовремено буде власник радио и ТВ станица и новина које имају тираж већи од 30 хиљада примерака – објашњава Босиљкић.
Иначе ту недозвољену медијску концентрацију Закон о радиодифузији дефинише као преовлађујући утицај на јавно мњење који постоји „када емитер доведе до нарушавања плурализма мишљења у средствима јавног информисања”. Закон наводи подужу скалу ситуација из којих се могу изродити такви монополи. Сматра се да недозвољена медијска концентрација постоји увек када емитер с дозволом за емитовање на националном нивоу учествује са више од пет одсто у оснивачком капиталу другог емитера, такође с националном дозволом или када такав на истом подручју емитује више од једног радио и ТВ програма. Недозвољени монопол постоји и ако национални емитер учествује са више од пет одсто у оснивачком капиталу предузећа које издаје дневне новине које се штампају у тиражу већем од 30 хиљада. Ако регионална или локална станица учествује с више од 30 одсто у оснивачком капиталу другог регионалног или локалног емитера на истом или суседном подручју или издаје новине, то се такође сматра недопуштеном медијском концентрацијом.
Зато правилник прописује да учесници на тендеру или аукцији морају да приложе и мишљење Радиодифузне агенције да не постоји сметња да буду купци, односно да би будућом куповином неке станице ушли у зону недозвољеног медијског монопола. Наравно, сада се чека да Секретаријат за законодавство владе што пре објави овај правилник, јер саговорник подсећа да је „остало само годину дана за ову приватизацију, а то је објективно мало времена”. Закон је орочио да се посао оконча средином јула наредне године. Иако то предстоји, не зна се поуздано ни који број локалних станица је виђен за приватизацију. Како званичног медијског регистра у Србији нема, Босиљкић процењује да се број локалних медија креће око 150, а већина њих (120) су електронски, а 30 штампани. Међу тих 120 има и мешовитих предузећа.
Дозволе „о том – потом”
Куповином радио или ТВ станице нови власник „не пазари” и дозволу за емитовање, јер се таква одобрења добијају искључиво на конкурсу. Шта у том случају значи једна таква куповина?
– То значи да купујете 70 одсто акција тог медија, дакле, купујете пре свега бренд, традицију, опрему, преузимате запослене. Нас закон обавезује да те медије приватизујемо до јула 2006. Па ни сада нико од емитера нема легалне дозволе сем Радио-телевизије Србије, а приватизацијом стварамо шансе станицама да дођу до свежег капитала који ће уложити, рецимо, у технику – напомиње саговорник.
Делује као нелогичан ред потеза да се најпре обави приватизација до јула наредне године када упућени оцењују да конкурса за доделу локалних фреквенција не може бити пре почетка 2007. године. У овом тренутку не зна се ни број расположивих фреквенција нити број емитера, јер се такви прорачуни тек раде у Радиодифузној агенцији. Босиљкић потврђује да је куповина у таквим околностима и врста ризика, али и да су у оптицају била два решења: или да се сачека подела фреквенција, па крене у приватизацију, или да се у посао уђе и без тога. Превагнуло је ово друго, између осталог, и зато што извештаји с терена показују да су многи медији у у незавидном положају, да локалне самоуправе не желе више да улажу у њих очекујући скору приватизација.
Да ли ће се приватизација обавити за годину дана, како налаже закон, тешко је рећи, јер у питању је обиман посао, а и доношење правилника касни. Постоје истина неформалне најаве да би задати рок могао бити померен.
