ENNa četiri meseca, uslovno dve godine, osuđen je v.d. glavnog i odgovornog urednika nedeljnika „Novi put“ Zoran Milovanović zbog zlostavljanja novinarke Ivane Delić-Janković. Ovaj jagodinski „prvenac“ može osokoliti sve maltretirane da prijave bahate gazde i šefove ili ih bar osloboditi straha da o torturi javno pričaju.
Procene govore da je žrtava mobinga u Srbiji mnogo, ali da one i ne znaju šta im se zapravo dešava i da se tome u razvijenim zemljama odupiru. Inače, ova reč pozajmljena iz engleskog i doslovno označava rulju, masu i linč pojedinca, nije nikakva posebna pojava, već pravilo i slika stanja u društvu. Pravilo je da se broj žrtava mobinga povećava u zemljama u tranziciji gde se zbog egzistencijalne ugroženosti u firmama broj zaposlenih smanjuje, svako je svakom neprijatelj a ljudi se ne libe da perfidnim ili otvorenim neprijateljstvom eliminišu druge. S druge strane, u zemljama razvijenog kapitalizma mobing postaje jedan od metoda kojima poslodavac pribegava kako bi se „prekobrojni“ naterao da sam ode iz firme. U zemljama EU, žrtvi mobinga se po tužbama protiv preduzeća u proseku se plaća odšteta od 30.000 do 100.000 evra i ne završava se samo na uslovnoj kazne poslodavcu.
Po nedavnom istraživanje, primera radi, svaki drugi radnik u srpskoj prestonici je bio bar jednom šikaniran na poslu. Članica udruženja „No mobing“ psiholog Vera Kondić ističe da im se dnevno javi šest-sedam osoba i da je poziva sve više.
– Naše iskustvo pokazuje da ne postoji razlika prema polu, tako da nema posebnog profila žrtava, ali je činjenica da su to uglavnom veoma stručni radnici, čak izuzetni, jednom rečju, ljudi koji štrče. Svima njima se kao po pravilu šalje poruka da tu ne pripadaju i vrše pritisci da napuste radno mesto. Šikanirani retko imaju puno posla, a daleko češće rade poslove koji su ispod njihove stručne spreme. Nema puno seksualnih, ni fizičkih nasrtaja, već su u pitanju pretpostavke o nastraju, aluzije na seks, ucene… Te seksualne aluzije su, razumljivo, učestalije za žene a rezultat je prekovremeno ostajanje na poslu kome je prethodilo neko seksualno ucenjivanje. Iako je broj seksualno šikaniranih muškaraca mnogo manji, nedavno nam se javio i jedan gospodin koji je to doživeo – kaže Kondić.
Pošto zakon kojim bi se šikaniranje na poslu sankcionisalo u Srbiji ne postoji , a žrtava je sve više, pokrenuta je inicijativa da se po hitnom postupku kazne za to ubace u Krivični zakon, ali se od inicijative nije odmaklo. U Ministarstvu rada i socijalne politike letos je formirana radna grupa za izmene i dopune Zakona o radu i u njima bi trebalo da se nađu i kazne za mobing kao oblik psihološkog uznemiravanja na radnom mestu. Nadležni u ministarstvu tvrde da inspekcije za sad nemaju registrovane slučajeve mobinga, ali su svi svesni da on postoji. Poseban problem je da se mobing svuda teško dokazuje. Često žrtva kad dospe na sud ostane sama, jer se drugi zaposleni, svedoci njenog zlostavljanja, plaše da pred gazdama svedoče, čuvajući tako svoje radno mesto.
Moralni teror na radnom mestu, uz ćutanje zlostavljenog, često dovodi do mentalne, psihosomatske i socijalne patnje. Ona se brzo sa posla seli u kuću, pa žrtva mobinga sa sobom „povlači“ celu porodicu, koja plaća cenu nečije bahatosti. Ako se država potrudila da skroji zakone koji do tančina reguliše šta je obaveza zaposlenog, pa čak i kako da se obuče, bilo bi logično da reguliše i ponašanje onoga za koga radi. Uostalom, ako nečijim radom nije zadovoljan, uvek ga može otpustiti. Bolje je i časnije nekom dati otkaz, nego ga maltretirati dok ne poludi ili pobegne glavom bez obzira. Za otkaz se, opet zahvaljujući Zakonu o radu skrojenom samo za svet kapitala, ništa ne plaća, a, po jagodinskoj presude, za uvrede sledi zatvor.
Ljubinka Malešević
