EN Nije češće, jer, kažu, nema dokaza. Zato se svakomesečno podnese pregršt tužbi, mahom privatnih, protiv novinara i medija za raznorazne klevete i uvrede raznovrsnih egzotičnih primeraka flore i faune koji obitavaju u ovdašnjem trusnom i drusnom podneblju. Dokaza za to uvek ima – dovoljno je da otvoriš novine, podvučeš sporni pasus fluorescentnim flomasterom i angažuješ „odvjetnika“. Ispadne naposletku da je sesti i napisati tekst, pogotovo satirični, u ovoj prokletoj avliji opasnije nego navući najlon čarapu preko lica i opljačkati banku.
Najnoviji primer je frapantan. Sonja Liht, jedna izuzetna osoba samim tim što je predsednica Fonda za političku izuzetnost, izjavila je da razmatra pokretanje tužbe protiv Ljubomira Živkova, kolumniste lista Vreme, jer je u svom „Retrovizoru“ na TV B92, redovnoj satiričnoj rubrici u nedeljnom dnevniku, rekao da ona obavlja 11 funkcija. A ona, izgleda, obavlja pet. Da je kojim slučajem rekao da izuzetna Sonja obavlja milion funkcija, mogla bi da pokrene bar milion tužbi, pošto, slutim, nije bila na času kad su učili hiperbole i ostale krivično kažnjive stilske figure.
Igrom slučaja (baš tako – „slučaja“) znam kako izgleda nekom ovdašnjem opštinskom sudiji objašnjavati šta znači metafora. U pitanju je posao koga bi se prihvatio jedino Sizif. Sudija te gleda ko da pričaš o asimetričnom rasporedu cvetića na kineskim vazama. Pogotovo je teško uveriti ga da se radi o satiri. Tu te već gleda ko da mu objašnjavaš filozofiju Mendeljejevog sistema. „Mi ovde sudimo po zakonu“ – reći će vam na kraju, a to znači da možete početi da berete kožu na šiljak.
Zato i mogu da zamislim kako bi izgledalo suđenje po pitanju pomenute hiperbole. „Nabrojte nam sve funkcije Sonje Liht i donesite dokaze na sledećem ročištu“- hladnokrvno će vam skresati kadija sveže preplanuo jer je pristigao sa godišnjeg savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Verujem da bi se i lalinsko-melanholični Živkov u jednom trenutku iznervirao, pritisak bi mu skočio na 180 sa 120, shvatio bi da mu je bolje da okači tastaturu s komplet monitorom o klin, i zadrži se u svom rezervnom poslu – sviranju tambure, gde možeš da nastradaš jedino ukoliko te pogodi piksla tokom spontane kafanske tuče nacvrcanih bećara. Ili, ukoliko sviraš na proslavi Fonda za političku izuzetnost, pa se neko od zvanica prepozna u stihu: „Bolujem ja, boluješ ti“. Te presavije tabak. „Orkestar je imao jasnu nameru da sve prisutne proglasi bolesnicima“ – pisaće u presudi opštinskog suda.
Nije to prvi put da Živkova shvate preozbiljno. Tanjug je svojevremeno emitovao vest o rezultatima istraživanjima Instituta za evropske studije (IZES), sprovedeno u Srbiji na uzorku od šest miliona ljudi (sic!), koje je pokazalo je da više od polovine ispitanika za najsrećnije ljude smatra osobe koje nisu više među živima… Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, a slede Slobodan Milošević, Nikola Tesla, vladika Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Ćirilo i Metodije i Josip Broz…“. Zanimljiva vest. Jedino je problem što je to bilo objavljeno u satiričnoj kolumni Živkova u listu Vreme, ali to nigde ne piše u onom tanjugovskom tikeru. Nikome naime nije bilo sumnjivo što je IZES saopštio i sledeće:“U odeljku o živima, prva dva mesta s istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS i Dušan Petrović iz DS…)“
Stvarnost je u ovoj Stradiji isuviše neverovatna da bi iko shvatio satiru. O hiperboli i metafori da ne govorimo… To vam je, sestro slatka, tek kriminal.
Nije češće, jer, kažu, nema dokaza. Zato se svakomesečno podnese pregršt tužbi, mahom privatnih, protiv novinara i medija za raznorazne klevete i uvrede raznovrsnih egzotičnih primeraka flore i faune koji obitavaju u ovdašnjem trusnom i drusnom podneblju. Dokaza za to uvek ima – dovoljno je da otvoriš novine, podvučeš sporni pasus fluorescentnim flomasterom i angažuješ „odvjetnika“. Ispadne naposletku da je sesti i napisati tekst, pogotovo satirični, u ovoj prokletoj avliji opasnije nego navući najlon čarapu preko lica i opljačkati banku.
Najnoviji primer je frapantan. Sonja Liht, jedna izuzetna osoba samim tim što je predsednica Fonda za političku izuzetnost, izjavila je da razmatra pokretanje tužbe protiv Ljubomira Živkova, kolumniste lista Vreme, jer je u svom „Retrovizoru“ na TV B92, redovnoj satiričnoj rubrici u nedeljnom dnevniku, rekao da ona obavlja 11 funkcija. A ona, izgleda, obavlja pet. Da je kojim slučajem rekao da izuzetna Sonja obavlja milion funkcija, mogla bi da pokrene bar milion tužbi, pošto, slutim, nije bila na času kad su učili hiperbole i ostale krivično kažnjive stilske figure.
Igrom slučaja (baš tako – „slučaja“) znam kako izgleda nekom ovdašnjem opštinskom sudiji objašnjavati šta znači metafora. U pitanju je posao koga bi se prihvatio jedino Sizif. Sudija te gleda ko da pričaš o asimetričnom rasporedu cvetića na kineskim vazama. Pogotovo je teško uveriti ga da se radi o satiri. Tu te već gleda ko da mu objašnjavaš filozofiju Mendeljejevog sistema. „Mi ovde sudimo po zakonu“ – reći će vam na kraju, a to znači da možete početi da berete kožu na šiljak.
Zato i mogu da zamislim kako bi izgledalo suđenje po pitanju pomenute hiperbole. „Nabrojte nam sve funkcije Sonje Liht i donesite dokaze na sledećem ročištu“- hladnokrvno će vam skresati kadija sveže preplanuo jer je pristigao sa godišnjeg savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Verujem da bi se i lalinsko-melanholični Živkov u jednom trenutku iznervirao, pritisak bi mu skočio na 180 sa 120, shvatio bi da mu je bolje da okači tastaturu s komplet monitorom o klin, i zadrži se u svom rezervnom poslu – sviranju tambure, gde možeš da nastradaš jedino ukoliko te pogodi piksla tokom spontane kafanske tuče nacvrcanih bećara. Ili, ukoliko sviraš na proslavi Fonda za političku izuzetnost, pa se neko od zvanica prepozna u stihu: „Bolujem ja, boluješ ti“. Te presavije tabak. „Orkestar je imao jasnu nameru da sve prisutne proglasi bolesnicima“ – pisaće u presudi opštinskog suda.
Nije to prvi put da Živkova shvate preozbiljno. Tanjug je svojevremeno emitovao vest o rezultatima istraživanjima Instituta za evropske studije (IZES), sprovedeno u Srbiji na uzorku od šest miliona ljudi (sic!), koje je pokazalo je da više od polovine ispitanika za najsrećnije ljude smatra osobe koje nisu više među živima… Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, a slede Slobodan Milošević, Nikola Tesla, vladika Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Ćirilo i Metodije i Josip Broz…“. Zanimljiva vest. Jedino je problem što je to bilo objavljeno u satiričnoj kolumni Živkova u listu Vreme, ali to nigde ne piše u onom tanjugovskom tikeru. Nikome naime nije bilo sumnjivo što je IZES saopštio i sledeće:“U odeljku o živima, prva dva mesta s istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS i Dušan Petrović iz DS…)“
Stvarnost je u ovoj Stradiji isuviše neverovatna da bi iko shvatio satiru. O hiperboli i metafori da ne govorimo… To vam je, sestro slatka, tek kriminal.
Nije češće, jer, kažu, nema dokaza. Zato se svakomesečno podnese pregršt tužbi, mahom privatnih, protiv novinara i medija za raznorazne klevete i uvrede raznovrsnih egzotičnih primeraka flore i faune koji obitavaju u ovdašnjem trusnom i drusnom podneblju. Dokaza za to uvek ima – dovoljno je da otvoriš novine, podvučeš sporni pasus fluorescentnim flomasterom i angažuješ „odvjetnika“. Ispadne naposletku da je sesti i napisati tekst, pogotovo satirični, u ovoj prokletoj avliji opasnije nego navući najlon čarapu preko lica i opljačkati banku.
Najnoviji primer je frapantan. Sonja Liht, jedna izuzetna osoba samim tim što je predsednica Fonda za političku izuzetnost, izjavila je da razmatra pokretanje tužbe protiv Ljubomira Živkova, kolumniste lista Vreme, jer je u svom „Retrovizoru“ na TV B92, redovnoj satiričnoj rubrici u nedeljnom dnevniku, rekao da ona obavlja 11 funkcija. A ona, izgleda, obavlja pet. Da je kojim slučajem rekao da izuzetna Sonja obavlja milion funkcija, mogla bi da pokrene bar milion tužbi, pošto, slutim, nije bila na času kad su učili hiperbole i ostale krivično kažnjive stilske figure.
Igrom slučaja (baš tako – „slučaja“) znam kako izgleda nekom ovdašnjem opštinskom sudiji objašnjavati šta znači metafora. U pitanju je posao koga bi se prihvatio jedino Sizif. Sudija te gleda ko da pričaš o asimetričnom rasporedu cvetića na kineskim vazama. Pogotovo je teško uveriti ga da se radi o satiri. Tu te već gleda ko da mu objašnjavaš filozofiju Mendeljejevog sistema. „Mi ovde sudimo po zakonu“ – reći će vam na kraju, a to znači da možete početi da berete kožu na šiljak.
Zato i mogu da zamislim kako bi izgledalo suđenje po pitanju pomenute hiperbole. „Nabrojte nam sve funkcije Sonje Liht i donesite dokaze na sledećem ročištu“- hladnokrvno će vam skresati kadija sveže preplanuo jer je pristigao sa godišnjeg savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Verujem da bi se i lalinsko-melanholični Živkov u jednom trenutku iznervirao, pritisak bi mu skočio na 180 sa 120, shvatio bi da mu je bolje da okači tastaturu s komplet monitorom o klin, i zadrži se u svom rezervnom poslu – sviranju tambure, gde možeš da nastradaš jedino ukoliko te pogodi piksla tokom spontane kafanske tuče nacvrcanih bećara. Ili, ukoliko sviraš na proslavi Fonda za političku izuzetnost, pa se neko od zvanica prepozna u stihu: „Bolujem ja, boluješ ti“. Te presavije tabak. „Orkestar je imao jasnu nameru da sve prisutne proglasi bolesnicima“ – pisaće u presudi opštinskog suda.
Nije to prvi put da Živkova shvate preozbiljno. Tanjug je svojevremeno emitovao vest o rezultatima istraživanjima Instituta za evropske studije (IZES), sprovedeno u Srbiji na uzorku od šest miliona ljudi (sic!), koje je pokazalo je da više od polovine ispitanika za najsrećnije ljude smatra osobe koje nisu više među živima… Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, a slede Slobodan Milošević, Nikola Tesla, vladika Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Ćirilo i Metodije i Josip Broz…“. Zanimljiva vest. Jedino je problem što je to bilo objavljeno u satiričnoj kolumni Živkova u listu Vreme, ali to nigde ne piše u onom tanjugovskom tikeru. Nikome naime nije bilo sumnjivo što je IZES saopštio i sledeće:“U odeljku o živima, prva dva mesta s istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS i Dušan Petrović iz DS…)“
Stvarnost je u ovoj Stradiji isuviše neverovatna da bi iko shvatio satiru. O hiperboli i metafori da ne govorimo… To vam je, sestro slatka, tek kriminal.
Nije češće, jer, kažu, nema dokaza. Zato se svakomesečno podnese pregršt tužbi, mahom privatnih, protiv novinara i medija za raznorazne klevete i uvrede raznovrsnih egzotičnih primeraka flore i faune koji obitavaju u ovdašnjem trusnom i drusnom podneblju. Dokaza za to uvek ima – dovoljno je da otvoriš novine, podvučeš sporni pasus fluorescentnim flomasterom i angažuješ „odvjetnika“. Ispadne naposletku da je sesti i napisati tekst, pogotovo satirični, u ovoj prokletoj avliji opasnije nego navući najlon čarapu preko lica i opljačkati banku.
Najnoviji primer je frapantan. Sonja Liht, jedna izuzetna osoba samim tim što je predsednica Fonda za političku izuzetnost, izjavila je da razmatra pokretanje tužbe protiv Ljubomira Živkova, kolumniste lista Vreme, jer je u svom „Retrovizoru“ na TV B92, redovnoj satiričnoj rubrici u nedeljnom dnevniku, rekao da ona obavlja 11 funkcija. A ona, izgleda, obavlja pet. Da je kojim slučajem rekao da izuzetna Sonja obavlja milion funkcija, mogla bi da pokrene bar milion tužbi, pošto, slutim, nije bila na času kad su učili hiperbole i ostale krivično kažnjive stilske figure.
Igrom slučaja (baš tako – „slučaja“) znam kako izgleda nekom ovdašnjem opštinskom sudiji objašnjavati šta znači metafora. U pitanju je posao koga bi se prihvatio jedino Sizif. Sudija te gleda ko da pričaš o asimetričnom rasporedu cvetića na kineskim vazama. Pogotovo je teško uveriti ga da se radi o satiri. Tu te već gleda ko da mu objašnjavaš filozofiju Mendeljejevog sistema. „Mi ovde sudimo po zakonu“ – reći će vam na kraju, a to znači da možete početi da berete kožu na šiljak.
Zato i mogu da zamislim kako bi izgledalo suđenje po pitanju pomenute hiperbole. „Nabrojte nam sve funkcije Sonje Liht i donesite dokaze na sledećem ročištu“- hladnokrvno će vam skresati kadija sveže preplanuo jer je pristigao sa godišnjeg savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Verujem da bi se i lalinsko-melanholični Živkov u jednom trenutku iznervirao, pritisak bi mu skočio na 180 sa 120, shvatio bi da mu je bolje da okači tastaturu s komplet monitorom o klin, i zadrži se u svom rezervnom poslu – sviranju tambure, gde možeš da nastradaš jedino ukoliko te pogodi piksla tokom spontane kafanske tuče nacvrcanih bećara. Ili, ukoliko sviraš na proslavi Fonda za političku izuzetnost, pa se neko od zvanica prepozna u stihu: „Bolujem ja, boluješ ti“. Te presavije tabak. „Orkestar je imao jasnu nameru da sve prisutne proglasi bolesnicima“ – pisaće u presudi opštinskog suda.
Nije to prvi put da Živkova shvate preozbiljno. Tanjug je svojevremeno emitovao vest o rezultatima istraživanjima Instituta za evropske studije (IZES), sprovedeno u Srbiji na uzorku od šest miliona ljudi (sic!), koje je pokazalo je da više od polovine ispitanika za najsrećnije ljude smatra osobe koje nisu više među živima… Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, a slede Slobodan Milošević, Nikola Tesla, vladika Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Ćirilo i Metodije i Josip Broz…“. Zanimljiva vest. Jedino je problem što je to bilo objavljeno u satiričnoj kolumni Živkova u listu Vreme, ali to nigde ne piše u onom tanjugovskom tikeru. Nikome naime nije bilo sumnjivo što je IZES saopštio i sledeće:“U odeljku o živima, prva dva mesta s istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS i Dušan Petrović iz DS…)“
Stvarnost je u ovoj Stradiji isuviše neverovatna da bi iko shvatio satiru. O hiperboli i metafori da ne govorimo… To vam je, sestro slatka, tek kriminal.
Nije češće, jer, kažu, nema dokaza. Zato se svakomesečno podnese pregršt tužbi, mahom privatnih, protiv novinara i medija za raznorazne klevete i uvrede raznovrsnih egzotičnih primeraka flore i faune koji obitavaju u ovdašnjem trusnom i drusnom podneblju. Dokaza za to uvek ima – dovoljno je da otvoriš novine, podvučeš sporni pasus fluorescentnim flomasterom i angažuješ „odvjetnika“. Ispadne naposletku da je sesti i napisati tekst, pogotovo satirični, u ovoj prokletoj avliji opasnije nego navući najlon čarapu preko lica i opljačkati banku.
Najnoviji primer je frapantan. Sonja Liht, jedna izuzetna osoba samim tim što je predsednica Fonda za političku izuzetnost, izjavila je da razmatra pokretanje tužbe protiv Ljubomira Živkova, kolumniste lista Vreme, jer je u svom „Retrovizoru“ na TV B92, redovnoj satiričnoj rubrici u nedeljnom dnevniku, rekao da ona obavlja 11 funkcija. A ona, izgleda, obavlja pet. Da je kojim slučajem rekao da izuzetna Sonja obavlja milion funkcija, mogla bi da pokrene bar milion tužbi, pošto, slutim, nije bila na času kad su učili hiperbole i ostale krivično kažnjive stilske figure.
Igrom slučaja (baš tako – „slučaja“) znam kako izgleda nekom ovdašnjem opštinskom sudiji objašnjavati šta znači metafora. U pitanju je posao koga bi se prihvatio jedino Sizif. Sudija te gleda ko da pričaš o asimetričnom rasporedu cvetića na kineskim vazama. Pogotovo je teško uveriti ga da se radi o satiri. Tu te već gleda ko da mu objašnjavaš filozofiju Mendeljejevog sistema. „Mi ovde sudimo po zakonu“ – reći će vam na kraju, a to znači da možete početi da berete kožu na šiljak.
Zato i mogu da zamislim kako bi izgledalo suđenje po pitanju pomenute hiperbole. „Nabrojte nam sve funkcije Sonje Liht i donesite dokaze na sledećem ročištu“- hladnokrvno će vam skresati kadija sveže preplanuo jer je pristigao sa godišnjeg savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Verujem da bi se i lalinsko-melanholični Živkov u jednom trenutku iznervirao, pritisak bi mu skočio na 180 sa 120, shvatio bi da mu je bolje da okači tastaturu s komplet monitorom o klin, i zadrži se u svom rezervnom poslu – sviranju tambure, gde možeš da nastradaš jedino ukoliko te pogodi piksla tokom spontane kafanske tuče nacvrcanih bećara. Ili, ukoliko sviraš na proslavi Fonda za političku izuzetnost, pa se neko od zvanica prepozna u stihu: „Bolujem ja, boluješ ti“. Te presavije tabak. „Orkestar je imao jasnu nameru da sve prisutne proglasi bolesnicima“ – pisaće u presudi opštinskog suda.
Nije to prvi put da Živkova shvate preozbiljno. Tanjug je svojevremeno emitovao vest o rezultatima istraživanjima Instituta za evropske studije (IZES), sprovedeno u Srbiji na uzorku od šest miliona ljudi (sic!), koje je pokazalo je da više od polovine ispitanika za najsrećnije ljude smatra osobe koje nisu više među živima… Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, a slede Slobodan Milošević, Nikola Tesla, vladika Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Ćirilo i Metodije i Josip Broz…“. Zanimljiva vest. Jedino je problem što je to bilo objavljeno u satiričnoj kolumni Živkova u listu Vreme, ali to nigde ne piše u onom tanjugovskom tikeru. Nikome naime nije bilo sumnjivo što je IZES saopštio i sledeće:“U odeljku o živima, prva dva mesta s istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS i Dušan Petrović iz DS…)“
Stvarnost je u ovoj Stradiji isuviše neverovatna da bi iko shvatio satiru. O hiperboli i metafori da ne govorimo… To vam je, sestro slatka, tek kriminal.
Dragoljub Petrović
