ENDimitrijević spada u eksperte koji ne ideologiziraju i mitologiziraju ljudska prava, već ih, sa svim rizicima, dijagnostikuju u realnim društveno-političkim kontekstima, a njihovo poštovanje i standardizaciju vide kao vrhunski nacionalni interes i uslov emancipacije zemlje i njenih građana. Ljudska prava su i deo onoga što se naziva evropske vrednosti, ali ni ulazak u EU Dimitrijeviić ne mistifikuje kao modernu srpsku utopiju. Po tom pitanju više voli da bude realan, kao novembra 2002. kada je na međunarodnom skupu o Evropskoj perspektivi balkanskih zemalja u atinskom predgrađu Kavuri, u diskusiji parafrazirao bivšeg američkog predsednika Džona Kenedija, rekavši: „Ne pitajte šta EU može učiniti za vas, nego šta vi možete učiniti za EU“. Na istom mestu Dimitrijević je izjavio da članstvo balkanskih zemalja u EU ne bi samo po sebi dovelo do blagostanja jer bi one, prema resursima i potencijalu, onakve kakve su sada bile kancerogena ćelija u EU. Prema njegovim rečima zemlje Balkana i dalje su opsednute idejom o sopstvenoj veličanstvenosti svaka za sebe i to na štetu suseda, te na Balkanu mir zbog toga i izgleda kao primirje. Vreme teško demantuje Dimitrijevićev surov realizam.
Beogradski centar za ljudska prava, koji se najviše vezuje za ime Vojina Dimitrijevića, postoji 12 godina, što je bio i pionirski, pomalo i donkihotovski pokušaj u odnosu na decenije u kojima su ljudska prava na ovim prostorima sistematski suzbijana. Za mnoge to su i dalje „takozvana“ ljudska prava. Uvrežilo se, kako je pred 5. oktobar rekao Dimitrijević, i uverenje da su ljudska prava antidržavna, subverzivna i da su uvezena sa Zapada. Dimitrijević je stalno podsećao da se na pravnim fakultetima u celoj Jugoslaviji o ljudskim pravima nije učilo ništa, a ako se učilo to je bilo u smislu da su ljudska prava nešto što nam je država podarila i što u svakom trenutku može da nam oduzme. Ovaj profesor spada i u pasionirane pragmatičare ljudskih prava koji smatraju da građani treba da znaju da navedu svoja osnovna prava, kao što znaju koja su krvna grupa, ili kao što neki znaju da izdiktiraju igrače svog omiljenog kluba. Bahata i aljkava država, kao i samozaljubljenost stranaka partokratije, ukazivao je Dimitrijević, protivnik je ljudskih prava jer ih stranke ponekad primenjuju „selektivno“.
Ističući da je najteže u zemljama u kojima postoje etnički konflikti, profesor Dimitrijević se zalagao da Haški tribunal i Kosovo ne smeju da budu „tabui“, ali i ukazivao na problem – „koji je svojim stavom stvorila i međunarodna zajednica – a to je shvatanje da se u ovoj zemlji krše samo prava nesrba“. Beogradski Centar za ljudska prava postavio je standarde u obrazovanju mladih ljudi za ovu oblast. Prvi seminar imali su 1995. godine u Beogradu.
Iza Dimitrijevića je respektabilna karijera – diplomirao je i doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Počasni je doktor Univerziteta MCGILL (Montreal) i Univerziteta Kent (Velika Britanija). Član je Instituta za međunarodno pravo i nosilac francuskog ordena Legije časti. Od 1995. godine direktor je Beogradskog centra za ljudska prava. Do 1998. godine bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava. Od 2001. godine dr Dimitrijević je ad hok sudija Međunarodnog suda pravde i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Jedan je i od osnivača Foruma za međunarodne odnose. Član je Srpskog PEN Centra. Bivši je potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1982-1994). Gostujući je profesor na Univerzitetu Virdžinija (SAD), i univerzitetima u Oslu (Norveška) i Lundu (Švedska). Autor je mnogih knjiga i članaka.
Zoran Panović
