ENŠtampa nezavisna od tadašnje vlasti imala je dva lica. S jedne strane, nastajala je kao rezultat potrebe za očuvanjem etičkih standarda i elementarnog razuma, a s druge strane od samog početka bila je u zagrljaju s opozicionim političarima u borbi protiv tadašnjeg režima, prema kome je pokazivala jarost, pa se, pored slučajeva principijelne odbrane čovečnosti, u unutrašnjoj politici u velikoj meri oslanjala na opozicione konferencije za štampu na kojima su često nipodaštavane činjenice i negovana retorika satanizacije „bande crvene“.
Posle promene u Srbiji izvedene 5. oktobra 2000. videla se cena greške koja je napravljena u zametku – nekadašnjim opozicionim političarima je dato suviše ustupaka, previše im se gledalo kroz prste, a kad je nova elita došla na vlast relativno brzo se uspostavilo – prvo, da kvalitet opozicionih političara nije baš tako visok, a da, kako raste moć, raste i prirodna sklonost političke elite da aranžira uspostavljanje kontrole, tempiranje informacija, namerno širenje dezinformacija, manipulisanje činjenicama, vrbovanje, nipodaštavanje, čak i potplaćivanje novinara.
U dve ankete o novinarstvu Medija centra 2003, i 2005, novinari identifikuju dva vida političkog pritiska. Jedan su direktni pozivi, a u nekoliko slučajava čak i otvorene pretnje i uvrede upućene novinarima od strane političara čije nezadovoljstvo obuhvata širok spektar zamerki: od naslova koji im ne odgovara do same teme kojom se neki medij bavi. Postoje i tzv. suptilniji pritisci kada se urednicima i vlasnicima medija stavi do znanja da određena državna ili javna funkcija može biti upotrebljena ili zloupotrebljena, zavisno od toga kako se dotični medij postavi prema nekoj priči. Tačnije da zavise od njihove „dobre volje“.
Novinarsko pravilo „ne dopusti da budeš umešan“ krši se po pravilu uz racionalizacije i pozivanje na viši interes i na revolucionarne zasluge. Urednik jedne agencije kaže da „politika uvuče čoveka i on, jednostavno, ne može da se vrati čist u svoju profesiju i uvek nosi političku hipoteku u svom radu“.
Neposredno „posle oslobođenja“, novinari su bili deo revolucionarnog miljea i igrali su se uloge javnog tužioca – meta su, naravno, bili pripadnici bivšeg režima, na koje je tada „lov pušten“, kao što je u periodu pre toga bio „lov pušten“ na tadašnju opoziciju, „plaćenike“ itd…
Priličan broj nekadašnjih nezavisnih novinara se ponašao poput prvoboraca žednih osvete, i u dosta slučajeva izostajala je nužna i razborita uzdržanost. Nekadašnji režimski su svečano prelazili na stranu naroda, a onda se prilično trudili da „operu veš“ takmičeći se u revnosti na diskreditaciji palog režima. Ima slučajeva da u istom mediju isti autor 2000. krši etičko pravilo i piše, na primer o članovima „Otpora“ uz zloupotrebu medicinske dokumentacije, a da posle 2000. krši isto pravilo i koristi medicinski dosije za diskreditaciju pripadnika bivšeg režima.
Prilično štete u tom periodu javnoj komunikaciji naneli su savetnički timovi tadašnjeg predsednika i premijera i vladin biro za komunikacije. To se masovno dešavalo u već opisanoj atmosferi posle prevrata 2000. godine. U oba slučaja usledila je serija tužbi, od kojih su neke rezultirale kažnjavanjem novinara i kampanjom novinarskih udruženja protiv „povratka starog režima“, a na drugoj strani kampanje protiv „otpisanih“.
Milan Milošević
