ENU sretnijim godinama leti su glavne vesti bile da je nađen miš u pivu, žilet u hlebu, drekavac u Moravi, panj sa likom nekog sveca… a u ovim godinama pojačanih strasti kao da će letnji predah od „visoke politike” medijski poslenici da iskoriste da se međusobno obračunaju.
Počelo je maglovitom najavom Tužilaštva za ratne zločine da će da istraži ulogu medija i pojedinaca iz njih u zločinima koji su izvršeni u ime naroda, a za korist ratnih profitera. Nastavilo se prošle nedelje skandaloznim neetičkim tekstovima „Kurira” o sinu Olje Bećković. A u međuvremenu je ulje na vatru dolio Vladimir Ćurguz Kazimir idejom da se ubuduće novinari – licenciraju.
Tužilaštvo ima muke da procesuira i slučajeve u kojima ima materijalnih tragova, krvi do kolena, a kako li će tek da procesuira maglovita sećanja na „vunena vremena” kada je lagao ko god je zinuo u programima i novinama koje je kontrolisala država. Pa još treba da im dokažu da je to laganje proizvelo konkretan zločin.
Ovo oko „Kurira” je jednostavnije, ali, rekao bih ne manje gadno. Nije sporno da je maloletnik konzumirao marihuanu. Sporne su sa strane zakona i morala dve stvari: kako je došlo do personalne identifikacije maloletnika i kako je proglašen za – narko-dilera.
Uredništvu „Kurira” bilo je jasno da je nikakva vest da neki klinac „duva travu” ma čiji sin on bio. Pa da bi bili ono što jesu tvrdili su da je – narko-diler. Još je gore što sada pišu „pedagoške poeme” o štetnosti narkomanije, želeći da se predstave kao bastion borbe protiv ove pošasti i tako opštošću prikrivaju konkretna ogrešenja – identifikaciju maloletnika i optužbu za težak oblik kriminala.
Pretpostavljam da su ovi slučajevi, ali i čitav niz nepomenutih, nagnali mog druga Kazu, pomenutog Ćurguza, da na astal medijskih hazardnih igara baci i kartu licence. Kazimirov uvid u situaciju ne bih potcenio. On je direktor medijske dokumentacije „Ebert” i mogu da zamislim koliko gadosti prođe kroz njegove ruke, čega se sve nagleda i načita.
Ali ako je dijagnozu dobro postavio, mislim da mu je terapija sasvim pogrešna. Nikakvo „majstorsko pismo” neće popraviti stanje u našoj profesiji. To pismo se dobija nakon godina trajanja u ovom poslu i vrlo retko se dobija u očima šire javnosti, već se pre odnosi na tapšanje po ramenu u krugovima kolega, profesionalaca.
Javnost, inače i teorijski amorfna masa, s podjednakim oduševljenjem recimo prihvata pisanje „Kurira” kao što ga deo javnosti s gnušanjem odbija. Deo javnosti je mislio da je dubina profesionalnosti Milijane Baletić jednaka dubini dekoltea koji je isturala na isturenim vojnim položajima, a deo javnosti misli da bi je trebalo prijaviti na Vekarićev, tužilački spisak.
Jedni bi, a radi se o potrošačima robe koju proizvodimo, pozitivno licencirali iste one koje bi drugi deo naših potrošača nekako da – ukine. S etikom u medijima isto je kao i sa slobodom u medijima. To nije dato jednom zauvek, već se osvaja svaki dan. Višak etike neće doneti manjak slobode da svako bude novinar.
