ENNa više sastanaka 15-ak novinara iz Srbije bilo je u prilici da se upozna sa funkcionisanjem MKSJ. No, već se prvom prilikom pokazalo da prisutne interesuju samo pitanja koje nameće dnevno politikantstvo. Olga Kavran, zamenica šefa Outreach programa Haškog tribunala, uglavnom je pitana za dalju sudbinu optuženih za ubistva civila i ratnih zarobljenika na Ovčari. Novinare nije interesovalo na koji je način tužilaštvo došlo do činjenica o tom zločinu, zašto je optužnica podignuta baš protiv Šljivančanina, Mrkšića i Radića, u kakvim uslovima oni čekaju suđenje. Jedino ih je zanimalo da li će se vukovarskoj trojci suditi u Hrvatskoj. Odgovor je bio jasan – stav Tribunala je da se visokorangiranim pripadnicima vojnih i političkih struktura sudi u Hagu, a da sud, na predlog tužilaštva, odlučuje o mogućnostima da određeni slučaj bude prepušten nacionalnim pravosuđima. Većina novinara je volšebno zaključila da vukovarska trojka ostaje u Hagu i, u dobrom raspoloženju, pohrlila da „informaciju“ prenese redakcijama. Sutradan sve zaključke beogradskih „profesionalaca“ demantovala je Florans Artman, portparol tužilaštva, saopštivši da je tužilaštvo podnelo predlog sudu da se predmet „Ovčara“ prebaci pravosuđu u Hrvatskoj ili Srbiji. Pitanja zvaničnicima Tribunala na momente su situaciju činila folklorno-grotesknom. Jedan novinar se, recimo, interesovao za mogućnost da poseti pritvorenike u Ševeningenu, pitajući može li njegov prijatelj Šljivančaninu poslati 100 evra!?
Jedna je novinarka zamerila Džimu Lendejlu, portparolu suda, na sporosti rada Tribunala, savetujući mu ugledanje na pravosuđe Srbije. Da li je potrebno reći da se broj okončanih procesa za ratne zločine pred domaćim sudovima može izbrojati na prste, doduše obe ruke, a da se hiljade nižerangiranih učesnika zločina slobodno šeta Srbijom. Na sastanku sa zamenikom i savetnikom tužioca, Dejvidom Tolbertom i Antonom Nikiforovom, razgovaralo se o percepciji rada Tribunala u Srbiji. Na moju tvrdnju da je nacionalizam u ekspanziji i da se o Haškom sudu govori kao u Miloševićevo vreme, jedna od koleginica je rekla da sva njoj poznata istaživanja pokazuju da nacionalističko raspoloženje u Srbiji opada. Ima li preciznijeg istaživanja javnog mnjenja od glasova na poslednjim izborima na kojima su ekstremni nacionalisti umalo došli na vlast, a oni drugi, navodno manje ekstremni, zauzeli mesta u vladi?
Nekoliko slobodnih sati poslednjeg dana svi smo koristili za intervjue sa predstavnicima suda i tužilaštva. Zakazao sam razgovor sa Florans Artman. Pre mene, intervjuisao ju je novinar „Kurira“. Brzo su završili razgovor. Artmanova se pojavila vidno uzbuđena. Pitala je da li taj čovek radi za policiju i zbog čega ga interesuje kada ona i kojim putem dolazi na posao, gde izlazi i s kim se viđa. Iznerviran je, pretpostavljate, bio i novinar „Kurira“. Nervozu je zalečio intervjuom s Jadrankom Šešelj, koja je u Hag doletela istim avionom kojim i mi. Pretpostavljam, o trošku države.
Po samom dolasku u Holandiju imali smo nešto vremena za šetnju Amsterdamom. Moj snimatelj i ja smo lutali s dvema koleginacama iz beogradskih televizija, koje sam zapanjio predlogom da uđemo u arapski restoran. Kod Arapa? Prljavo je, gadi im se… Insistirao sam. Restoran je izgledao vrlo pristojno, a ja falafel obožavam. Ubeđivali smo se desetak minuta i upornost se isplatila. Falafel sam smazao za dva minuta, a njih dve ni čaj nisu želele iz prljavih ruku i kuhinje arapske. Dan kasnije sam pomenuo da bih želeo da prisustvujem suđenju Fatmiru Ljimaju, što je druge dve koleginice potaklo da iznesu utiske iz Amsterdama: „Zamisli, srele smo Šiptare ispred jednog kafića“. Zamislio sam. I? „Od svih ljudi na svetu, pa baš na Šipce da natrčimo.“ “ Jesu vas pojeli?“ Ne, pozvali su ih na piće. Stvarno nisam znao kako da nastavim taj razgovor. Sretneš Albanca u Amsterdamu i on predloži da popijete piće u nekom našminkanom kafiću, a ti pomisliš da živ nećeš izaći. Prepričao sam im epizodu iz arapskog restorana. Priznale su da i same u poslastičarnici nisu htele da uzmu kolače koje je prodavala „crnkinja“.
Zašto sve ovo pišem? Iskreno, nisam voljan da uvek govorim sve što mislim o kolegama novinarima. Ali, ako nekoga ko izveštava o suđenjima za ratne zločine više zanima da li će Šljivančanin biti isporučen Hrvatskoj ili Srbiji, a ne činjenice o zločinu za koji se tereti, ako je važna suknja Florans Artman, a ne tone materijala koje je Tužilaštvo prikupilo, ako neko misli da su samo bele srpske ruke dovoljno čiste da se iz njih uzme kolač, kako će onda javnosti preneti istinu da su ruke mnogih Srba u bivšejugoslovenskim ratovima do lakata uprljane?
Nemanja Stjepanović
(Autor je novinar TV produkcije „Vin“ i medijski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava)
Post scriptum: U studijskoj poseti Haškom sudu bili su novinari: RTS, Studija B, BK TV, TV B92, TV 5 Niš, VIN, Večernjih Novosti, Glasa Javnosti, Blica, Kurira, Balkana, NIN, TANJUG, Politike i Foneta
