Избегавање клевета, оптужби или „ информација” иза којих стоје анонимни ако не и непостојећи извори, навијачки прилози у корист ове или оне политичке опције, завиривање у интиму других као и порнографски садржаји само су нека од правила којих би ускоро требало да се придржавају сви новинари у Србији. Садржани су у нацрту Етичког кодекса које је сачинио заједнички тим оба новинарска удружења а на скорашњем скупу главни уредници тридесетак највећих листова и електронских медија у Србији имаће прилику први да изнесу примедбе и сугестије на текст. Наиме у нацрту је наглашено да су управо „ уредници и издавачи одговорни за примену овог кодекса”.
Јавна расправа уследиће током марта и априла а када се о тексту изјасне и скупштине Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије примена кодекса очекује се концем пролећа. Да ли се и како поштују професионалне норме пратио би Савет за медије, аутономно саморегулативно тело које би у реаговало у случајевима медијских превида и чији би се налази јавно објављивали. Том телу рецимо могли би да се обрате незадовољни читаоци или гледаоци који се сматрају оштећеним неким медијским прилогом. У земаљама где оваква тела медијске саморегулације имају дужу традицију, пракса показује да се многи неспоразуми на релацији гласила– публика могу веома успешно решити и без дугих и скупих парница. Јавно саопштена оцена таквог једног тела да су новинар односно гласило начинили пропуст често је довољна сатисфакција за оштећеног.
Постојање Савета за медије у нацрту кодекса само је назначено а о правилима рада и организацији тог тела , новинарска удружења тек ће се договорити. И УНС и НУНС рачунају да би рад овог облика медијске саморегулације требало да помогне држава и то финансијски, јер је у интересу целог друштва да се ослободи медијских производа који нити доприносе јавности а штете новинарској струци.
Међутим када неспоразуми стигну и на суд, будући кодекс сматра Брајевић биће олакшица за поступање судија. У законима нема увек решења за сваку ситуацију а да би у спорним случајевима суд могао да процени да ли је новинар поступио са дужном професионалном пажњом или не, да ли су коришћена часна односно допуштена средства и разреши сличне дилеме на располагању био би и овај преглед етичких правила струке. Иако постоје предлози да се обавезност поштовања обезбеди тако што би кодекс постао подзаконски акт, нико не може да гарантује да ли ће се то и десити. Баш зато је, каже саговорник, потребно да етички кодекс сем новинара и њихових удружења прихвате и послодавци.
М.Петрић