ENNekako na kraju našeg razgovora posle ručka, na terasi marine, pomenuli smo dnevnik Njujork tajms. List je, naime, iznudio objavljivanje takozvane usmene istorije događaja u vreme terorističkih napada na Ameriku 11. septembra 2001. A moj gost bio je vlasnik jedne od najuglednijih američkih kuća za konsalting, gospodin Kreig Veroga.
Pričali smo o uticaju i moći, odnosu politike i medija, o više ili manje neuspelim pokušajima kontrole i, naravno, dominaciji kapitala.
Nekoliko stvari je, u vezi s tim, privuklo moju pažnju poslednjih dana.
Prva – nagoveštaj velikog preuzimanja nemačkog medijskog koncerna Proziben.
Druga – vest da je italijanski preduzetnik Stefano Rikuči preuzeo oko dvadeset odsto udela u firmi Ricoli Korijere dela sera.
Treća – u Nju korpu, jednoj od najvećih medijskih korporacija u svetu, koja u svom vlasništvu ima dnevnike poput londonskog Tajmsa, Sana i Njujork posta, televizijske mreže Skaj, Foks, Direkt TV, počeli su tražiti naslednika Ruperta Mardoka. Njegov najstariji sin najavio je odlazak iz korporacije i povratak u porodični život u Australiju.
Četvrta – nije sasvim direktno povezana s medijima: posle kupovine bugarskog Mobitela, koncern austrijskog kapitala nastavlja svojim putem u komunikacijski prostor jugoistočne Evrope. Veoma smo zadovoljni razvojem događaja i pregovora, kazao je Boris Nemšić, uticajni predsednik Mobilkoma Austrija. Želimo preuzeti državni udeo u beogradskom Mobtelu. To će biti osnova za dalje pregovore sa srpskom vladom o privatizaciji celokupnog telekomunikacionog prostora. Vest zaista nema neposredne veze sa medijima. Ima za sve one koji znaju da Bogoljub Karić u svom udelu u Mobtelu u vlasništvu ima i uticajnu televiziju BK.
Pomenuti događaji potvrđuju nekoliko osnovnih postulata naše zajedničke istorije.
Prvo, onaj najosnovniji.
U evropskoj tradiciji je sloboda štampe i nezavisnost novinarskog zanata kao deo svake demokratije.
Zatim, bar dva posebna.
Mediji ne mogu biti nezavisni od javnosti, urednika i novinara.
Ako smo u drugoj polovini prošlog veka pričali o odbrani od vlasti i političkih pritisaka, onda je danas bar isto toliko relevantno pitanje odnosa medijskog prostora i njegovih vlasnika ili vlasnika kapitala.
Sve ove naznake promena vlasništva u spomenutom nemačkom koncernu, kao kod uticajnog dnevnika Korijere dela Sera, na neki način su se vremenski podudarale sa novim izborima u Nemačkoj i Italiji.
Mardok može svojom interpretacijom događaja pogoršati politički dan svakoj evropskoj vladi.
BK je u Srbiji veoma uticajna televizija.
Teza je dosta jednostavna.
Ako su mediji u evropskoj tradiciji bili četvrti stub demokratije, instrument javnosti, a ne zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti, onda danas za očuvanje te tradicije ne možemo bez temeljnog razmatranja pitanja odnosa vlasnika kapitala prema njima.
Tu tvrdnju moguće je ilustrovati bar sa tri primera.
Prvi – u devedesetim godinama Frankfurter algemajne cajtung, kao konzervativan dnevnik, nikako nije bio vladin glasnogovornik, iako je tada u Nemačkoj vladala Hrišćansko-demokratska unija. To je važilo kako za spoljnu tako i za unutrašnju politiku, ekonomiju i druga područja koja je dnevnik obrađivao.
Drugi primer tog vremena bio je Mond, koji je važio za levo orijentisane novine, a nije bio nikako vladin list, iako su tada u Francuskoj na vlasti bili socijalisti. Bio je jednostavno jedan od desetak referentnih svetskih novina.
Treći primer, kojeg treba pomenuti, isto tako iz devedesetih, bio je Okovani patak, dosta radikalne liberalne novine, koje su se bavile pre svega kritikom institucija: svojevremeno su sa takozvanom dijamantnom aferom skratili predsednički mandat Žiskaru d’Estenu, kasnije razotkrili niz ludosti u francuskoj armiji, te kritikovali vladu zbog tajnih pregovora sa režimom Sadama Huseina.
U devedesetim godinama evropske vlasti, bar u principu, nisu dolazile u iskušenja direktnih upada u medije ili čak njihovog zabranjivanja, jer su zbog snage informacija dospevale u teškoće.
Poslednja decenija prošlog veka ukazuje na razlike u odnosu na današnje vreme.
Bar dve stvari su tu zanimljive.
Prva – pritisci vlasti na medije su danas u Evropi relativno zanemarljivi – ili zbog gubitka poverenja javnosti, ili zbog „medijskog sećanja” Istočne Evrope, kad se u državnim medijima pratila samo pozadina priređenih vesti, čitalo se „između redova” ili tražio drukčiji izvor informacija.
Druga – bez pluralizma kapitala teško je govoriti o pluralnosti medija.
Današnji uspeh Njujork tajmsa s objavljivanjem pomenutih snimaka u vezi sa 11. septembrom u to nas ponovo ubeđuje. Medijska nezavisnost je uvek više idealno htenje nego stvarnost. Zbog toga je značajno, pogotovo u zemljama skromnog kapitala, a tu mislim i na Sloveniju, posebno zaštititi autonomnost javnih glasila, nezavisnost novinarskog poziva i cehovski integritet novinara.
Borut Šuklje
Donedavni ambasador
Slovenije u Beogradu
