Mediji kao barijera

[box align=’box-left’ id=’6595′]

Većina medijskih priloga prenosi informacije o tome šta društvo čini za osobe sa invaliditetom i koja dobra usmerava. U njima dominira socijalni model pristupa invalidnosti, dok podaci najčešće ukazuju na nepoznavanje obaveza proisteklih iz usvojenih zakona. Na nivou stila, retorike i tona naglašava se, očekuje i traži potvrda ubeđenja o problematičnim i teskobnim okolnostima u kojima žive osobe sa invaliditetom. Naglašava se (spasilačka) uloga dominantne grupe i njen doprinos rešavanju problema. Uloga samih osoba sa invaliditetom najčešće je u drugom planu. U odnosu na izbor aktera u ličnim pričama i drugim novinskim člancima čiju su akteri, osobe sa invaliditetom se predstavljaju kao žrtve lošeg spleta životnih okolnosti ili kao superheroji i superbogalji, dok se članovi njihovih porodica prikazuju kao žrtve usled životnih okolnosti i žrtve same osobe sa invaliditetom. U citatima se ističu elementi koji doprinose atmosferi mučeništva, patnje, strahote i zle sreće, a ljudima iz okruženja se, pak, pripisuje izuzetna hrabrost i herojstvo u trpljenju ili se ono što im se dešava prikazuje kao nešto što je neobično i za divljenje.

Oštećenje je jedna od ličnih karakteristika koju možemo da pokazujemo ili skrivamo, a biti osoba sa invaliditetom identitet je koji pojedinac/ka deli sa bezmalo milijardu ljudi na svetu usled neprihvatanja, uskraćivanja, ometanja, nečinjenja celokupne zajednice zbog uverenja da je oštećenje nepoželjno, teret za osobu koja ga ima i još veći za zajednicu, u materijalnom smislu. Ne doživljava se kao karakteristika koja može da utiče na funkcionisanje osobe kao što može bilo koja druga, a da društvo na to treba da odgovori obezbeđivanjem pristupačnih uslova za sve ljude i organizovanjem usluga koje će omogućiti maksimalan društveni učinak svakom članu. Identitet osobe koja je ometana u funkcionisanju i kojoj se, usled urođene ili stečene karakteristike, uskraćuje ravnopravan pristup dobrima i uslugama pristupačnim većini, ne treba da se skriva već da se promoviše. Tim pre što je u pitanju iskustvo koje svako može u toku života privremeno ili trajno da doživi.

Nepristupačnost i nedostupnost svega što je namenjeno korišćenju nisu prisutne na svakom koraku zato što mi ne zaslužujemo bolje i predstavljamo teret, već zato što se na učinak određenih društvenih grupa i zajednica ne računa pošto bi to promenilo pristup raspodeli moći. U odnosu na raspodelu zajedničkih dobara, evidentno je da održavanje uverenja o većoj vrednosti dominantne grupe nad drugima kroz disabilizam, ejblizam, ejdžizam, rasizam, seksizam, homofobija i nacionalizam, pored ugrožavajućih posledica po funkcionisanje konkretnih zajednica dovode do različitih ekonomskih posledica zbog kojih trpi čitavo društvo. Otuda definisani standardi i procesi u kojima jedni čine drugima na dugoročnom planu ishoduju uklapanjem ili izolacijom, paralelnim funkcionisanjem, siromaštvom i različitim oblicima nevidljivosti, sem u statistici i biračkim spiskovima – u koje, zbog pristupa oduzimanju poslovne sposobnosti zasnovanom na ovom modelu, veliki broj OSI nije upisan.

<!—->

Nismo u situaciji da imamo razvijene sve sposobnosti i to u javnom govoru treba predstavljati i promovisati kao različita iskustva iste vrednosti, neophodna za razvoj čovečanstva. Treba raditi na stvaranju optimalnih uslova i usluga za samostalni život da se omogući maksimalni stepen funkcionisanja svake osobe u pristupačnom okruženju, bez obzira na stepen sposobnosti i lični odnos prema osobama s oštećenjem. Time bi se umanjila mogućnost nastanka sekundarnih oštećenja, čije su posledice češće veće nego primarnih, omogućilo pravo na  izbor i bezbedno okruženje za sve.

Minimalno trećina stanovništva zainteresovana za ove teme pošto osobe sa invaliditetom, po podacima UN, čine do 15 odsto stanovništva, a njima se pridružuje i velik broj onih koji su s njima u neposrednoj vezi, kao i velik broj starijih čije se sposobnosti vremenom smanjuju. Otuda zahtevi za racionalnim unapređenjem standarda i nužnom promenom perspektive o ovoj oblasti. Da bi ona bila trajna, preduslov je puna primena zakona, a da bi dugoročno bila efektivna neophodna je međusobna saradnja sa osobama sa invaliditetom od samog početka, koprodukcija promovisanjem medijskih studija i struka zastupljenih u medijima među OSI (i drugim marginalizovanim grupama) i planskim pristupom njihovom zapošljavanju u medijima.

Umesto kraja citiram Kolina Barnsa (“Onesposobljavajuće prikazivanje i mediji”, Centar Živeti uspravno, 2012.): “U predstavljanju onesposobljavanih osoba u medijima važno je biti svestan činjenice da javno mnjenje malo zna o preprekama u okruženju i o društvenim preprekama koje ih sprečavaju da žive punim i aktivnim životom.  Život uz onesposobljavanje znači svakodnevno sučeljavanje sa preprekama u okruženju i sa društvenim preprekama; bilo kakvo predstavljanje ljudi, u bilo kom kontekstu koje ne odražava to iskustvo, nije verodostojno i predstavlja glavni uzrok njegovog trajnog postojanja.” 

Ovaj tekst je deo projekta “Školovanje, zapošljavanje i stanovanje osoba sa invaliditetom u ogledalu štampe”, koji sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, a uz podršku Ministartva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.