EN
Vesti o smrti ljudi koji su još uvek živi, prenošenje rasprava o ivermektinu kao „leku za koronu” ili prepiske iz grupa na Fejsbuku i Vajberu koje se u medijima pojavljaju kao vesti posledica su sve učestalije prakse medija da sumnjive onlajn izvore koriste kao glavne, često i jedine izvore informacija koje će im doneti klikove.
Društvene mreže za mnoge njihove korisnike u Srbiji postale su primarni izvor informacija jer građani više veruju objavama svojih prijatelja na Fejsbuku i pratiocima na Tviteru, nego tradicionalnim medijima – štampi, radiju i televiziji.
O ovome svedoče podaci brojnih istraživanja, kao što je istraživanje u okviru programa „Nova pismenost” (USAID i Propulsion), a takav trend zabeležio je značajan rast tokom pandemije korona virusa. Ona se zbog ovog i sličnih propratnih efekata pominje i kao uzrok „infodemije”, tj. pandemije neproverenih informacija koje uglavnom stižu sa različitih internet platformi.
Trka za klikovima mogla bi se posmatrati kao glavni razlog odbacivanja svih osnovnih pravila za proveru informacija od strane novinara i urednika većine medija, dok mehanizmi koje same društvenih mreža pokušavaju da uspostave za proveru informacija i borbu protiv lažnih vesti jednostavno ne deluju dovoljno dobro, ne onako kako bi to mogli i morali da čine profesionalni mediji.
Stoga pred građanima, odnosno medijskom publikom i korisnicima društvenih mreža, kako ocenjuju naši sagovornici, leži izazov da sami prepoznaju i odaberu pouzdane izvore informacija i njima poklone svoje poverenje.
Lažna vest putuje šest puta brže nego tačna
Krajem oktobra ove godine ispod vesti portala „Kurir” (sličnu su objavili i drugi tabloidi), naslovljene kao „TUŽNA VEST: Advokat i novinar Dušan Mašić preminuo noćas u Beogradu”, novinar Dušan Mašić napisao je sa svog Tviter naloga kratko „Nisam”. Time je još jednom otvorio pitanje provere informacija sa društvenih mreža koje tradicionalni mediji sve češće preuzimaju bez ikakve provere i kritičkog odnosa.
Drugi komentar na društvenim mrežama objasnio je detaljnije situaciju: „Vest nije bila lažna. Jeste preminuo advokat Dušan Mašić, rođeni Kruševljanin, ali neko nije dobro proverio o kom D.M. se radi i pogrešno objavio. Ostali novinari prepisivali”.
Ali dok je ovakvo objašnjenje stiglo do auditorijuma, šteta je već načinjena.
Ovakvu pojavu lažnih vesti i širenje neproverenih informacija, novinar Dušan Mašić komentariše navodeći nekoliko razloga za njihovo širenje – od težnji za profitom, do psiholoških efekata na publiku.
„Prvi razlog za to je što je, nažalost, postalo bitnije kako će ljudi da reaguju na nešto nego da li je to nešto tačno ili ne. Čitava industrija lažnih vesti nema nikakve veze sa vestima, to se samo tako zove, a zapravo služi za zarađivanje para. Jednostavno to funkcioniše – tako što vi izmislite nešto što deluje zanimljivo, platite objavu te informacije na društvenim mrežama, a broj ljudi koji klikne na to donese duplu zaradu”, objašnjava Mašić.
Za odbranu od neproverenih informacija građani bi trebalo da budu svesni psihološkog efekta lažnih vesti i da se od njih odbrane tako što će napraviti svoju listu medija u koje imaju poverenja i čije vesti će čitati.
„Drugi nivo je psihološki. Uvek je u svesti ljudi loša vest važnija od dobre, lažna vest putuje šest puta brže nego tačna vest. Zato je glavni savet ljudima da ako vide nešto što im je sumnjivo, onda je 90 odsto šanse da to zaista nije istina. Sledeći nivo je da klikću samo na ono što ima poznat izvor i da znaju kome veruju”, naglašava Mašić.
U „infodemiji” veća potreba za „bliskošću” sa izvorom informacija
O još većoj šteti od nepouzdanih informacija može se govoriti u kontekstu „infodemije”, kako je nazvan fenomen neproverenih i lažnih vesti o korona virusu koje su preplavile javnu sferu od početka pandemije.
Već nekoliko godina živimo u vremenu u kojem smo navikli da imamo stalan pristup informacijama, a u vanrednim situacijama ta potreba je još veća zbog straha i uzbuđenja, ali i potrebe da donesemo određene odluke, objašnjava asistent dr Stefan Mandić-Rajčević sa Instituta za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On je nedavno postao jedan od svega dvojice sertifikovanih menadžera za infodemiju u Srbiji.
Madić-Rajćević ističe da bi prvi i pravi izvor informacija trebalo da budu klasični mediji koji u saradnji sa institucijama prenose, objašnjavaju, rešavaju nedoumice i pomažu nam da donesemo ispravne odluke u vezi sa zdravljem, ali da se u potrazi za tim informacijama građani često okreću i drugim izvorima.
„U novonastaloj situaciji smo se u potrazi za informacijama okrenuli novim medijima koji su postali deo naše svakodnevnice. Oni zadovoljavaju dodatnu potrebu verovatno lažnog osećaja lične bliskosti sa izvorom informacija. Kako bi se ovaj problem rešio, neophodno je pratiti potrebe građana za informacijama i blagovremeno odgovarati na te potrebe, kroz klasične medije, ali i putem društvenih mreža, prilagođavati jezik i pristup publici, ali i osnažiti ljude da prepoznaju kvalitet i značaj pouzdane informacije, iz pouzdanog izvora”, navodi naš sagovornik.
Kako ocenjuje stručnjak za infodemiju, mediji u Srbiji su pogotovo početkom pandemije delom odgovorni za prelako širenje različitih nepouzdanih informacija i prelivanje informacija sa društvenih mreža u klasične medije.
„Neophodno je da uvek imamo na umu da društvene mreže nemaju uređivačku politiku, da svako ima pravo na mišljenje, može da se predstavlja kao bilo ko i priča o bilo čemu. Na medijima je odgovornost, da čak i ako im priča sa drušvenih mreža služi kao inspiracija za vest, tu vest provere, pronađu pouzdane izvore, vest potvrde, i na kraju dana da neko preuzme odgovornost za rečeno/napisano. Novinari često imaju izbor između opcije da objave bilo šta ili da objave tačnu informaciju, čak i u situaciji kada je tačna informacija da nešto i dalje ne znamo”, navodi Madić-Rajćević.
On stoga zaključuje da mi, kao obični građani i korisnici informacija, moramo da prepoznamo novinare i medijske kuće koje u ovoj dilemi donose pravu odluku i objavljuju samo tačne informacije, čime će ujedno njihov postupak biti nagrađen, a vrednost date redakcije porasti.
Odgovornost i na medijima, i na građanima
Primarni izvor informacija za 71% građana Srbije su lični kontakti, dok su na drugom mestu društvene mreže (zbirno 67%), a tek na trećem mediji – portali i sajtovi (zbirno 64%). Ovo pokazuju rezultati ovogodišnjeg istraživanja programa „Nova pismenost”, koji partnerski sprovode Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i Propulsion.
Dakle, porodica i prijatelji su za dve trećine građana najpouzdaniji kanal informisanja, ali evidentno je i da društvene mreže uzimaju primat nad klasičnim medijima, bez obzira na to što internet još uvek nije dostupan značajnom delu građana.
Menadžer programa „Nova pismenost” Goran Zarić, koji istražuje navike konzumacije medijskih sadržaja naših građana i kako se te navike menjaju, kaže da na sve ovo treba dodati i podatak da 15% građana uopšte ne želi da se informiše o aktuelnim dešavanjima.
Davanje prednosti društvenim mrežama je svakako očigledno, a Zarić kaže da su uzroci za pad poverenja u medije koji se beleži u pojedinim grupama različiti.
„Navikli smo, naročito tokom pandemije, da i u učenju, obavljanju posla ili dnevnoj komunikaciji koristimo veliki broj mreža, aplikacija ili chat platformi i zgodno nam je da se na istom mestu povezujemo sa porodicom, prijateljima ili kolegama, ali i da se informišemo ili sami kreiramo sadržaj. Mlađim generacijama, tzv. digitalnim urođenicima, okruženje društvenih mreža je naročito prirodno i podrazumeva se da je produžetak iskustva iz realnog života, gde bi sve – pa i dnevne vesti – trebalo da dobiju ili ponude na jedan klik”, ističe Zarić.
Kako bi sprečiti gubitak publike i njihovog poverenja, on naglašava da mediji pre svega treba da izveštavaju istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno, prateći etičke i profesionalne standarde, ali izazovi modernog doba otežavaju tu borbu.
„To nije lako u današnje doba hiperprodukcije različitog sadržaja i vesti, kada mediji, osim servisa informisanja, treba da budu i uspešni biznisi koji su nezavisni, slobodni i održivi. Visok stepen nepoverenja naših građana u medijske sadržaje možemo gledati i kao pozitivan signal ako ga shvatimo kao korak bliže ka kritičkom promišljanju i analizi informacija koje svakodnevno do nas dolaze, što je poželjna veština u savremenom društvu. Mladi su, kao uslov poverenja, pomenuli prednost sadržaja influensera na društvenim mrežama, budući da ih informišu na novi način i da dele svoja iskustva realno i bez ulepšavanja”, ističe on.
U eri društvenih mreža, svaki njihov korisnik postaje medij za sebe i odgovornost za pouzdane informacije treba da preuzme svako ko koristi i objavljuje na društvenim mrežama, napominje naš sagovornik.
„Svi mi koji kreiramo sadržaj i delimo ga kroz nove platforme postajemo medij za sebe, koji ima i svoju malu uređivačku politiku, vrednosti koje promoviše, informacije koje deli, uticaj koji želi da ostvari ili realno ostvaruje. Odgovornost u tom aktivnom odnosu medij-pojedinac u današnje digitalno doba je na obe strane (možda ne podjednako) i valja je osvestiti. Samo jačanjem svesti o aktivnoj ulozi u tom odnosu i odgovornosti koju obe strane imaju možemo umanjiti potencijalne negativne posledice poverenja u informacije sa mreža”, zaključuje Zarić.
Preko društvenih mreža najviše se informišu mlađi od 24 godine
Rezultati istraživanja „Nova pismenost” USAID- a i Propulsion-a, prema rečima menadžera ovog programa Gorana Zarića, pokazuju da se građani od 12 do 60 godina češće informišu putem društvenih mreža nego preko portala ili ostalih tradicionalnih medija.
„Procenat korišćenja društvenih mreža kao glavnog kanala informisanja je naročito visok kod generacija mlađih od 24 godine. Ipak, građani najviše veruju upravo internet portalima (skoro trećina), odnosno televiziji (četvrtina ispitanika). Ove godine se pokazalo da se čak 71% ispitanika informiše preko porodice ili prijatelja, a 67% im uglavnom ili u potpunosti veruje”, navodi Zarić.
Kako društvene mreže proveravaju informacije
Fejsbuk, Tviter i njima srodne platforme pokrenuli su sopstvene kampanje borbe protiv lažnih vesti i dezinformacija. Ipak, mnogi novinari i mediji ukazivali su na propuste u načinu na koji se „filtriranje” sadržaja na mrežama obavlja, bez obzira na to što su se same platforme pozivale na to da su angažovale timove najboljih svetskih novinara u oblasti provere informacija. Novinar Dušan Mašić ovakve poteze velikih platformi vidi kao pokušaj „pranja savesti” zbog optužbi na račun društvenih mreža za širenje lažnih vesti.
„Mislim da je to pranje savesti više nego bilo šta drugo. Količina informacija koja se proizvede u minuti mnogo je veća od onoga što ljudi mogu da filtriraju. Pokušava se i sa veštačkom inteligencijom, da se to svede na neku razumnu meru, ali mislim da je to borba koja teško može da se dobije dok ljudi sami ne odluče šta hoće da čitaju”, navodi Mašić.
