ENOčekivani zaokret nakon odlaska sa vlasti Slobodana Miloševića nije usledio, izostala je lustracija i vremenom je, zahvaljujući pre svega trenutno vladajućoj garnituri, posebno najjačoj političkoj partiji, sve postalo veoma slično, niko se dovoljno ne izdvaja prodesionalnošću i kvalitetom. Davno stradalu istinu i nacional-šovinizam prilikom raspada bivše zajedničke države u medijima sada prekrivaju senzacionalizam, nekultura i neukus koji proizvode krajnje sumnjive „zanatlije“ (novinari) zarad buđenja najnižih strasti kod kod gledalaca, slušaoca i čitalačke publike.
Potvrda ovih navoda lako se nalazi. Dovoljno je otvoriti nekoliko dnevnih novina (iz tri tiražne prepišite u tri stupca desetak naslova!) ili poslušati informativne emisije dve-tri televizije. Stoga me (ni)je iznenadila ocena (početkom maja) ovdašnje ispostave njujorške nevladine organizacije Freedom House koja je „stanje“ u srpskim medijima ocenila kao „relativno dobro“. Nevadene „firma“ bavi se istraživanjem slobode medija u svetu a za rečenu ocenu bio joj je dovoljan izveštaj Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), gde se navodi da se u zemlji vodi „oko 300 sudskih postupaka zbog klevete ili nanošenja duševne boli, uglavnom protiv novinara liberalnih medijskih kuća“. Bez komentara.
Govoreći za jedan dnevni list Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije i bivša urednica Politike stanje u našem novinarstvu ocenjuje „slabom trojkom“. Mudro, istovetno sa vođenjem najstarijeg lista na Balkanu, uz opasku da je „učiteljica“ tamo imala – jaku dvojku. Đorđe Vlajić, beogradski dopisnik srpske redakcije BBC tvrdi da mediji „nisu neslobodni“, ali da je pitanje koliki je stepen te slobode. Aktuelni urednik Politike Dragan Bujošević o stanju u medijima ispalio je staru i otrcanu tvrdnju da „novinari imaju onoliko slobode koliko sami osvoje“. Nije nego! Bujošević dodaje da „svako želi da ograniči slobodu medija, a posao novinara je da tu slobodu otimaju“. Koliko (mi) je poznato upravo pred njegov dolazak na čelo ovog dnevnog lista predsednik države je imao nameru da upravo taj list „oslobodi“, ali se od toga odustalo. Za „toše“ kratak odgovor: za sigurno vladanje zemljom dovoljno su (ukroćene) dve medijske kuće – RTS i Politika.
U zemlji je previše medija i u proseku su na niskom nivou u svakom pogledu. Posebna tema je jezik koji niko više ne uči temeljno i ozbiljno. Gotovo svakodnevno ćete ne Glavnoj televiziji čuti „ima za cilj“, „vrlo često“, a supervizor kviza Slagalica previdi da je palisad najpre plot od pruća, potom i poznati zlatiborski hotel…
Srbi su skloni idealizovanju drugih koliko i nipodaštavanju. O drugom samo reč, a evo primer za poslovično mišljenje da je veliki i moćni svet (novcem i oružjem!) odavno sve stavio na mesto, da su mediji slobodni i valjani. Antropologinja Svetlana Slapšak krajem juna (deset godina Peščanika) rekla je da se na Skupštini Evrope čulo da je Grčka nedavno uvezla oružja u vrednosti koja premašuje finansijske minuse ove zemlje, a da su nemački mediji predlagali tek da bi se za pokriće „bule“ moglo prodati koje ostrvo. Veliki svet u odnosu na nas samo igra veću igru i uglavnom dobija.
Mediji u Srbiji teško mogu da dobiju prelaznu ocenu, a poslovična tvrdnja da moraju na (na)liče na narod, skupštinu, vlast, Crkvu, Univerzitet… samo otežava kretanje trnovitim putem ka izlasku iz blata u koje su nas podjednako trpali političari i drugi moćnici i u kome se još uvek u zamašnom broju rado valjamo.
Autor: Dragan Banjac
