ENBeograd – Način na koji su gotovo svi mediji izveštavali o hapšenju i isporučenju optuženog za ratne zločine Radovana Karadžića, nakon što se slegla prašina i euforija, pokazao se u pravom svetlu – neprofesionalan. Zasenjeni pričom o dugogodišnjem skrivanju Karadžića, mediji su se upleli u petparačke priče o tome koje je kafane posećivao, o čemu je guslao, koju vodu je pio i da li je imao ljubavnice, potpuno zapostavljajući podsećanje na razloge zbog čega je Karadžić dobio titulu optuženog za najteže zločine. Domaći i strani mediji utrkivali su se ko će prvi da intervjuiše konobara iz Karadžićeve omiljene kafane ili prodavca u radnji koju je najčešće posećivao. S druge strane, primetno je da predstavnici nove vlasti okreću novi list u javnim nastupima kada je reč o odgovornosti i ratnom zločinu. Za razliku od prethodnih struktura vlasti u kojima je dominantnu ulogu imao lider DSS-a Vojislav Koštunica, nova vlast ne insistira na reciprocitetu i na nužnosti zla kada je reč o isporučenju haških begunaca.
Tako je, recimo, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić za televiziju BBC prekjuče izjavio da Srbija saradnju s Hagom ne vidi samo kao međunarodnu obavezu u okviru evropskih integracija, nego i kao moralnu obavezu i način za individualizaciju zločina i krivice. „Nevezano za evropsku perspektivu, srpska vlada bi isporučila Radovana Karadžića jer je to naša moralna i pravna obaveza“, rekao je šef srpske diplomatije. Da li taj nastup otvara novo poglavlje u srpskoj politici, ostaje da se vidi.
Prema rečima Miljenka Derete, direktora Građanskih inicijativa, primetno je da predstavnici vlasti sve češće spominju prava žrtava i da njihovi krvnici treba da budu kažnjeni.
– Sticaj okolnosti je bio takav da smo tek sada do toga stigli, da nazovemo stvari pravim imenom. Ali, izvesno je da je reč o širokom talasu koji ide kroz Srbiju i menja sistem vrednosti. To je težak i dugotrajan proces jer se polako iskazuje, a još sporije usvaja. Reč je o ispranim mozgovima koji trpe nasilje već 20 godina. Ali, situacija je sazrela i sada treba brinuti o tome kako ispraviti taj poremećen sistem vrednosti odnosno ugraditi novi najpre u školski sistem, medije… Pitanje prihvatanja odgovornosti je nešto bez čega država ne može da postoji – upozorava Dereta za Danas.
S druge strane, istraživač Instituta društvenih nauka Srećko Mihailović naglašava tabloidno izveštavanje većine medija o događajima u vezi sa hapšenjem i izručenjem Radovana Karadžića, optuženog za najteže ratne zločine, uključujući genocid.
– Zasuti smo ovih dana neverovatnom količinom medijskog kiča. Kičeraj je najblaža reč za karakterisanje onog što je preplavilo sve naše medije. Ne sećam se da je u poslednjih dvadesetak godina bilo ovoliko jednodušja i u pristupu i u sadržajima i u načinu prezentacije i u tezi koja je implicite argumentovana i od mnogih priželjkivana kao rezultat. Ovakvu medijsku kampanju sa svim pomenutim obeležjima jedva da možemo da izjednačimo sa onim jedinstvenim penegiričnim amokom u medijskim interpretacijama „događanja naroda“ od pre dve decenije – ocenjuje Mihailović za Danas.
On navodi da je suština ove sveopšte medijske kampanje „u zameni teze sa dvostrukom omčom“.
– Bilo je našim medijima potrebno da se herojem proglasi čovek koji je svoj narod kukavički ostavio na cedilu da se muči i cedi više od decenije, bilo je dakle potrebno da se kukavica proglasi herojem. Pošto to ipak nije jednostavno i nije pitka priča – da se onaj sa čijim su znanjem, ako ne i saučešćem, izvršena masovna ubistva, proglasi herojem – mi smo dobili priču kako se dotični herojski i genijalno skrivao pred lovcima na glave iz naših redova ali i iz celog sveta. Heroj i genije bio je i omiljeni lik ne samo ljudima koji pripadaju njegovom fahu, a čije lik i delo su nam televizije obilato prikazivale, već i nekim od tzv. analitičara koji su, evo do sada, takvu vrstu „balkanskih heroja“ svrstavali tamo gde im je mesto. Sve u svemu masovno se padalo na ovom testu iz morala i pameti – zaključuje Srećko Mihailović.
S. Čongradi
