ENBili su to ljudi visoke stručnosti koji nisu pristali da iznevere osnovna načela novinarske etike, te su stoga i morali biti odbačeni kao balast. Otpušteni su vrhunski urednici čijom zaslugom su formirane najuglednije redakcije Beogradske televizije, imena kao što su Filip David, književnik i urednik Dramskog programa, Ibrahim Hadžić, pesnik i urednik Obrazovnog programa, zatim pesnik Miodrag Stanisavljević. Otpušten je čitav niz vodećih političkih komentatora i urednika, uključujući Milicu Lučić-Čavić, Omera Karabega, Veljka Samolova, Branku Mihajlović, Gordanu Petrović, Ivana Brzeva; otkaz je takođe dobio i omiljeni sportski novinar Dragan Nikitović. Na njihovo mesto vremenom je došao više nego dvostruki broj podobnih i mahom nekvalifikovanih radnika, ukupno nekih 2.800. Od toga je celih 99 posto bilo postavljeno uopšte bez ikakvog konkursa, jednostavnim preuzimanjem po liniji političke podobnosti: lokalni ogranci SPS-a i JUL-a osnivali bi nekakve fantomske firmice koje bi trajale po nekoliko dana, regrutovali u njih svoje ljude (ili bi za to koristili „prijateljske firme“ svojih članova i simpatizera), odakle bi ih kasnije direktno liferovali RTS-u – nešto poput mreže tajnih partijskih ćelija iz slavnih konspirativnih dana komunističke partije, samo sada sa kriminalnim umesto ideološkim predznakom. Mnogi od tih revnosnih aparatčika bi, po sklapanju ugovora, bili postavljeni na radna mesta za koja nisu imali potrebnu spremu, ali su to obilato nadoknađivali poslušnošću i više nego zavidnim entuzijazmom. Primera radi, od 264 zaposlena u Informativnom programu s početka 1994. njihov broj u narednih sedam godina gotovo da se udvostručio, na 416, od čega je 68 posto imalo nižu spremu od one koja se zahtevala.
Shodno dobro utvrđenim običajima institucionalno kriminalizovanog i moralno razorenog društva, plate su se delile po raznoraznim proizvoljnim (i protivzakonitim) „varijabilama“, pa je tako posle 5. oktobra izašlo na svetlost dana da su direktor Milanović i glavni urednici mesečno primali po 10.000 tadašnjih nemačkih maraka; za neka dva ili tri procenta zaposlenih u Televiziji odvajana je čak polovina sveukupnog platnog fonda. Uz to, jasno, ljudi na rukovodećim mestima bili su kupljeni i stanovima, kreditima i raznoraznim beneficijama. Dragoljubu Milanoviću je, na primer, osim stana od 345 kvadrata na Novom Beogradu, bilo kupljeno i garažno mesto o trošku partije.
Nakon 5. oktobra otkrivene su nečuvene pronevere u koje su bili upleteni bukvalno svi iz uredničkog legla RTS-a. Željko Avramović i Milorad Komrakov primali su astronomske plate, u iznosu od 20.550 dinara (neka tri i po hiljade maraka po zvaničnom kursu, po kojem su članovi vrhuške mogli da kupuju devize), Tatjana Lenard 13.325, a Dušan Vojvodić 13.875. To, naravno, nisu bili njihovi glavni prihodi. Stanove su dobili Tatjana Lenard, Željko Avramović i Dušan Jakovljević, između ostalih, tu su zatim naknade za putovanja u inostranstvo, krediti itd., itd. Jednom rečju, kao psi otimali su se za lovinu koje je za one na vrhu bilo najviše. U tom svetlu valja pročitati sledeći Komrakovljev prilog iz njegovih „dnevničkih zapisa“, objavljenih u Nacionalu početkom 2003, gde „truleks iz sudopere“, radeći kraj srušenog predajnika u Zvečki, u blizini Obrenovca, zamišlja da je nepravedno kažnjen (poput Ivana Denisoviča u dalekom Sibiru), te posmatra pustu prirodu i borbu za opstanak u njoj: „Posmatrao sam kako ovi psi love po zaoranim njivama. Hvataju poljske miševe i pacove kao od šale! Najpre njuše svaki busen trave koji miriše na živog stvora. Kada osete žrtvu, zauzmu ‘stav mirno’, vrebaju da se nešto pokrene. Vrlo su strpljivi. Onda, odjednom, prednjim nogama iskopaju rupu u koju stavljaju skoro celu svoju njušku. Počinje borba za hranu. Ne uspeva uvek, ali su neverovatno uporni. U trenu promene položaj i ponovo zauzmu ‘čeku’. Tako ukopani, vrte repom i čekaju. Uhvaćenog pacova ili miša čvrsto drže u čeljustima, a zatim ih, uz jedan ili dva pokreta glavom, sočno progutaju!“
Na godišnjicu bombardovanja Aberdareve aprila 2000. godine, po nalogu sekretara RTS Dušana Jakovljevića, u emisiji „Aktuelnosti“ pročitana je vest da je Televizija „za obeštećenje porodica žrtava utrošila 12 miliona dinara“ (oko 1,7 miliona maraka). Nakon oktobarskog prevrata, advokat porodica Slobodan Šišić dobija dokumentaciju iz koje se vidi da je Televizija porodicama isplatila na ruke samo po 50.000 dinara (oko 7.500 maraka), i da je uz to na ime različitih troškova odvojena ukupna suma od 1, 9 miliona dinara. Postavlja se, naravno, pitanje razlike od desetak miliona dinara, to jest milion i po maraka.
Nastavlja se
