ENTakva medijska slika koja u Vojvodini ima već prilično dugu tradiciju gotovo sigurno će biti izmenjena posle privatizacije elektronskih medija, jer se time pod znak pitanja stavlja opstanak pre svega programa na manjinskim jezicima. Razlog nije privatizacija kao takva, već Zakon o informisanju i Zakon o radiodifuziji koji ne predviđaju da država stane iza elektronskih medija na manjinskim jezicima, prepuštajući ih na taj način zakonima tržišta. Tako će o opstanku programa na manjinskim jezicima verovatno odlučivati budući vlasnici koji će se svakako rukovoditi pre svega načelom profitabilnosti, a prilično je jednostavno izračunati broj potencijalnih slušalaca programa na manjinskim jezicima.
Takvo rešenje se u Radio Subotici vidi kao prilično beznadežno za ovu kuću koja će, opet zahvaljujući zakonskim određenjima, posle podele frekvencija krajem godine možda ostati samo s jednom frekvencijom, što znači da će se ukoliko i ostanu svi manjinski programi oni drastično revidirati. Trenutno se na Radio Subotici emituju programi na mađarskom, hrvatskom, srpskom i nemačkom jeziku i to na dve frekvencije, čime se daje znatno više programskih sati. Do NATO bombardovanja radio je imao i treću frekvenciju, ali je zbog oštećenja predajnika ona trenutno van funkcije i po svoj prilici neće se više nikada ni aktivirati. Ukoliko se, međutim, prema Zakonu o radiodifuziji koji dozvoljava da jedna radio stanica može koristiti samo jednu frekvenciju Subotici oduzme još jedna frekvencija, to će značiti da će se postojeće emisije raditi u tzv. sendvič programu, odnosno da će svaka nacionalna zajednica i svaki jezik dobiti po par sati tokom dana, što će drastično osiromašiti postojeći programski sadržaj. Direktor Radio Subotice Antal Bijači, međutim, izražava sumnju da će i takvo rešenje biti prihvatljivo za onog ko bude kupio Radio Suboticu.
– Za kupovinu Radio Subotice sigurno bi bilo mnogo interesenata, jer je to drugi po veličinu radio u Vojvodini, odmah posle Novog Sada. Uz to, Radio Subotica ima ugled kod slušalaca i za 38 godina postojanja izgrađeni rejting, ima svoje mesto i svoju funkciju u životu građana. Ipak, ako se zna zbog čega su privatnici zainteresovani za određene medije i ako se zna da Radio Subotica, osim programa, novinara i tehnike nema ništa da ponudi – nema svoju zgradu, nema poslovne prostorije – onda se plašim da će se i pored navedenih referenci teško naći neko ko će biti zainteresovan da se prihvati obaveze i realizuje tako bogat program koji sada imamo, a koji nije nimalo jeftin. Takav program u stvari nije komercijalan, što već u startu čini da onima koji posluju s profitom ne bude zanimljiv – kaže Bijači.
S druge strane, nacionalni saveti manjinskih zajednica zakonom su onemogućeni da sami osnivaju elektronske medije, iako su im ta prava obezbeđena kada su štampani mediji u pitanju, pa tako nisu u mogućnosti da nešto učine u cilju zaštite postojećih lokalnih radijskih programa na jezicima manjina. Država je rešenje za elektronske manjinske medije pronašla u pokrajinskom medijskom servisu, ali bi jedan radio na tom nivou teško mogao pokriti potrebu za dnevnim informisanjem lokalnog karaktera, što su do sada obezbeđivale lokalne radio stanice u mnogim mestima širom Vojvodine.
– Više sam puta ukazivao na to da zakon nije predvideo specifičnosti koje postoje u Vojvodini, ali ni u bivšem parlamentu nije bilo razumevanja za to. Odgovor koji sam dobio je da Evropa ne poznaje lokalne javne servise – kaže direktor Radio Subotice.
Ukoliko se, dakle, ne promene zakonska rešenja kada je privatizacija elektronskih medija u pitanju, već u sledećoj godini može se znatno izmeniti radijsko šarenilo koje trenutno postoji u Vojvodini, a broj programa na jezicima manjina, pogotovo onih malobrojnijih, drastično smanjiti.
Vesela Laloš
