ENBeograd – Sticajem okolnosti ili nečeg drugog, čim se u zemlji Srbiji pojavi neki novi zakon o informisanju, novinari redakcije Glasa javnosti u Vlajkovićevoj br. 8 znaju da im u predstojećim danima i mesecima sledi redakcijsko druženje sa organima reda iliti policajcima. I tako već deset godina. To druženje toliko je postalo normalno da čak za kolege iz drugih redakcija više nije ni vest, pa se mnogo puta desilo se da nam telefonom ili u kafani, onako uzgred nabace: „Šta, kod vas opet policija?“ A mi, šta ćemo, oćutimo, i onako u sebi pomislimo kako bi taj isti kolega radio da mu nad glavom visi 50 policajaca, da ga legitimišu kada dolazi na posao, ide u ve-ce… kao da je najgori kriminalac. Ali sloboda medija je, bar tako kaže vlast u Srbiji – neprikosnovena.
Prisećanja
Kako rekosmo, Glas i policija, to ne može sada definitivno niko da porekne, imaju vrlo blisku saradnju. Evo baš ovih dana, sa policijom koja trenutno boravi u našoj redakciji, u izobilju evociramo uspomene na druženje sa njihovim kolegama iz prethodnih godina koji su, kao i oni, „radili ono što im je naređeno“, slegali ramenima, šaputali da su oni naši verni čitaoci, delili kafu, cigarete i sendviče, a bogami, bilo je i nekoliko „plavaca“ koji su se ozbiljno zanimali za profesiju novinara, tako da nije nemoguće da neki od njih zbaci sa sebe uniformu i definitivno odluči da se posveti najslobodnijoj i najmoćnijoj profesiji na svetu – novinarstvu. Neki od ovih mladića koji danas sede u našoj redakciji toliko su mladi da i ne znaju da su njihove kolege nas Glasu već u nekoliko navrata izbacivale iz redakcije, proveravale, gurale, zabranjivale itd. Doduše, ni njima ni nama nije jasno šta policija traži u redakciji ako se bavi proveravanjem poreza i ako ne postupa po Zakonu o informisanju, ali ‘ajde. Nećemo da se bavimo nevažnim detaljima.
Početak
Godine 1998, 25. aprila izašao je prvi broj Glasa javnosti. Već oktobra 1998. godine Miloševićev režim doneo je dobro poznati Zakon o javnom informisanju, koji je tada okarakterisan kao instrument za zastrašivanje i finansijsko iscrpljivanje neposlušnih medija. Novinari Glasa bili su pod žestokim udarom cenzorsko-propagandnog partijskog aparata oličenog u vlasti SPS, JUL i SRS. Proglašavani smo „izdajnicima“, „NATO plaćenicima“, proganjani, novčano kažnjavani i zasipani pretnjama svake vrste. Usledile su milionske novčane kazne. Glas se odlučio da ne ulepšava stvarnost, što je i pisalo u zaglavlju lista, a to ga je koštalo i novaca i živaca. Izdavač, urednici i novinari bili su zatrpani kaznama od čega su „samo“ 52 izrečene od 1998. do 2000. godine, prema Zakonu o informisanju. Glasu je tada nezabeleženom otimačinom zaplenjena vredna oprema. U to vreme prema istraživanju „Beografita“, Glas je postao druga najčitanija novina u Beogradu, a koštala je tri dinara.
Oktobra 1999. redakciji Glasa javnosti zabranjen je rad. Posle sedmodnevnog upornog i užurbanog rada, finansijska policija i beogradski Odsek za privredni kriminal MUP Srbije, u noći između četvrtka 30. septembra i petka 1. oktobra te godine, odlučili su da zabrane izlaženje Glasa javnosti. Po prvi put 2. i 3. oktobra 1999. godine novine se nisu pojavile pred čitaocima. I redakciju i štampariju okupirali su finansijska policija, policajci u civilu, a listu i štampariji zabranjen je rad na 15 dana. Obrazloženja ili bar ozbiljnog razloga nije bilo. Finansijska policija je od jedan do dva sata posle ponoći stavila pečate na vrata redakcije i na sve štamparske mašine „ABC grafike“, čime je onemogućen rad novinara i štampanje lista.
Demokratija
Krajem juna 2000. bilo je pitanje časa kada će država preuzeti jedinu privatnu štampariju u Srbiji, ABC Grafiku i time onemogućiti svim nevladinim listovima da se pojave na tržištu. „Jeste li vi prinudni izvršioci?“ S tim pitanjem se suočavao svaki posetilac koji je tih dana zakoračio u hol zgrade broj 8. u Vlajkovićevoj ulici, gde je bilo sedište štamparije „ABC Grafika“ i Glasa javnosti.
Radnici u štampariji „ABC Grafika“ i novinari „Glasa“ u tišini i neizvesnosti pakovali su ono malo stvari što mogu da ponesu. Prema odluci Privrednog suda – sva imovina tog preduzeća prelazi u ruke države Srbije i njome se poništavaju svi ugovori i briše vlasništvo u zemljišnim knjigama „ABC Produkta“ (firme-majke koja je većinski vlasnik „ABC Grafike“) nad zgradom u strogom centru Beograda. Tako je umalo nestala jedina privatna štamparija koja je po kapacitetima mogla da konkuriše državnim štamparijama „Borbe“ i „Politike“. Kad već u prethodne dve godine nije uspela da drakonskim Zakonom o informisanju finansijski uništi medije izvan svoje kontrole, vlast u Srbiji potegla je za novim rešenjem – ugasiti štampariju koja štampa drugačije mišljenje.
A počelo je štampanjem biltena „Promene“, glasila opozicionog bloka Savez za promene. To je bio signal vlastima da „intenziviraju“ pitanje vlasničkih odnosa unutar Štamparije „ABC Grafika“. Za opomenu, prvo je usledilo 38 tužbi zbog štampanja Biltena, a svaka tužba je u proseku bila teška 150.000 dinara. Kad se ta opomena pokazala neefikasnom, Privredni sud je pokrenuo stečajni postupak za Štampariju, čiji je račun bio u blokadi šest meseci. Početkom januara 2000. u Vlajkovićevu 8. je ušao stečajni upravnik koji je stalno novim privremenim merama otimao privatno vlasništvo.
Poreska uprava opet nam se nakačila na vrat u demokratiji, kada je, u septembru 2004. godine, utvrđeno da Glas javnosti duguje oko 20 miliona dinara. Dug je trebalo da bude kompenzovan potraživanjem na ime materijalne štete koja je Glasu pričinjena u vreme vlasti Slobodana Miloševića, a koja je procesuirana pred Trgovinskim sudom u visini od 750 miliona dinara. Situacija se zaoštrila kada je Glas javnosti 16. februara počeo da objavljuje feljton prema knjizi „Demokratska pljačka Srbije“ Dragana Vlahovića u kojoj je argumentovano prozvano više ljudi iz tadašnje (ali i sadašnje) vlasti.
Nemoguća misija
Dakle, sve što nam se dešava danas, nije ništa novo, pa čak ni stres koji, inače, sa ovim poslom ide ruku pod ruku. Koliko smo oguglali na sve ovo govori i komentar jednog našeg kolege koji je, kada je posle detaljne kontrole uspeo da se probije u prostorije redakcije, onako olako rekao: „Šta je ovo? Da ne snimaju opet Nemoguću misiju“, aludirajući na dešavanja od pre dve, tri godine, kada su „lažni specijalci“ upali u naše prostorije snimajući ovaj šou.
Nije u pitanju šou, već stvarnost.
Priredila: B. R.
(Arhiva redakcije Glas javnosti)
