Nacionalna papazjanija

Do pre samo mesec dana izgledalo bi kao vic, ali ipak ispade da je uticaj frizure Mire Marković na srpsku medijsku scenu veći nego što je iko mogao da pretpostavi. Sve dok Željko Mitrović nije pomenuo kako je Aleksandar Tijanić onomad nameštao Mirin cvet u kosi, najnovija epizoda njihovog višegodišnjeg rata uglavnom je podrazumevala teze o nelojalnoj konkurenciji i navodnim finansijskim marifetlucima. Posle toga, strogo medijska problematika odjednom je prepuštena zaboravu, a glavni akteri i njihova publika posvetili su se rešavanju mnogo zanimljivijih misterija: ko je kome bio partijski drug; ko je pas, ko bitanga, a ko primitivac; ko će se kome pomokriti u bazen i ko će u tom bazenu potom da pliva. Odgovor na pitanje svih pitanja – da li je srcu Mire Marković bliži bio vlasnik televizije Pink ili direktor Radiotelevizije Srbije i ko joj od njih dvojice više duguje – još uvek se čeka.


RUŽIČASTI PRAGMATIZAM: Na prvi pogled, čini se da dileme nema: izgradivši medijsku imperiju u vreme najvećeg uspona Miloševićevog režima i angažujući se kao poslanik Jugoslovenske levice u saveznom parlamentu, Željko Mitrović odavno važi za nekog ko je sve što ima stekao upravo zahvaljujući bliskosti s bivšom vladarskom familijom. Malo je onih koji mogu da zaborave kako je izgledao program njegove televizije u vreme kada je veći deo Srbije živeo u bedi i mraku, retki su oni koji se ne sećaju raspevanih predizbornih spotova JUL-a rađenih u produkciji TV Pinka, a nema nikog ko bi mogao da ospori da je Mitrović postao milioner u vreme kada su njegovi vršnjaci lagano postajali prosjaci. Sve je to već opšte mesto. Izlizalo se od ponavljanja. No, Mitrovićeva (politička) biografija ipak nije tako jednostavna. Iako je nesporno da je sve što je radio tokom devedesetih na ovaj ili onaj način bilo u funkciji promocije tadašnjeg režima, isto je tako nesporno da je vlasnik TV Pinka svoje poteze vukao izuzetno oprezno i da je važna prijateljstva pažljivo gradio – prijateljstvo s Aleksandrom Vulinom omogućilo mu je da uđe u Jugoslovensku levicu i tako ne samo sačuva, već i proširi svoju medijsku kuću, prijateljstvo s Miloradom Vučelićem omogućilo mu je mnogo unosnih poslova i korisnih kombinacija, ali tu se prijateljstva i računice nisu završavali. Iako je 1996. postao poslanik JUL-a u saveznom parlamentu, Mitrović nije emitovao informativni program, snimci promotivnih skupova vladajuće koalicije nisu bili previše zastupljeni (tačnije, bilo ih je svega nekoliko), dok izrazito pohvalne izjave o Miri Marković ili Slobodanu Miloševiću nisu zabeležene. Pred izbore u septembru 2000. Mitrović je proslavu sopstvene kandidature organizovao tako da je neupućenom gledaocu moglo da se učini kako vlasnik TV Pinka predstavlja grupu građana, a ne vladajuću stranku. „To sam uradio malo slučajno, malo namerno, više namerno nego slučajno, jer sam, svestan nepopularnosti Jugoslovenske levice pokušavao da se zaštitim bar u tom smislu“, izjavio je za „Vreme“ 2002. Istovremeno s prilično kamufliranim angažmanom, Mitrović je gradio odstupnicu: Zorana Đinđića i Vladimira Popovića poznavao je godinama, a tokom kampanje Demokratske opozicije bio je glavni insajder i obaveštajac opozicionog bloka (o čemu su lideri DOS-a rado govorili u nezvaničnim razgovorima s novinarima). Takva taktika dala je i konkretne rezultate, pre svega u vidu opstanka i eskpanzije njegove televizije posle 5. oktobra. U prevodu, Mitrovića niko nije dirao jer je bio svačiji – izbegavajući etikete, patetične ili nervozne izjave, ne odrekavši se ničega i ništa konkretno ne priznavši, pokazao je jedino da je sposoban biznismen koji maksimalno koristi političke okolnosti. Ta vrsta pragmatizma nekom može da se svidi ili ne svidi, ali je činjenica da je nije izmislio Željko Mitrović. Ljudi sličnih njemu bilo je oko svih vladara u istoriji sveta, pa i oko Mire Marković – da tokom tih devedesetih nije bilo Mire, Željko Mitrović bi se jednostavno priklonio nekom drugom.


PRIJATELJICA, ZAUVEK: Odnos Aleksandra Tijanića s nekadašnjom predsednicom Direkcije JUL-a znatno je kompleksniji i ne može se objasniti pukim interesom. Prema svemu do sada poznatom, Tijanić i Mira Marković prvi put su se sreli 1988. godine, kada su u njenom fakultetskom kabinetu razgovarali za zagrebački „Start“. „Ja sam se odlučila za razgovor sa njim, uprkos velikoj sumnjičavosti kojoj je bio izložen u krugovima u kojima sam se ja kretala, a i šire. Čak sam odbila da autorizujem rukopis koji mi je doneo“, objasnila je Mira Marković u knjizi Odgovor objavljenoj 1994. Poverenje i simpatija bili su, izgleda, obostrani. Kada je na Tijanićevo pitanje koliko godina ima, profesorka Marković između ostalog odgovorila da njen izgled nije baš u skladu s njenim godinama i da to kaže „u prilog svog izgleda“, Tijanić joj uzvraća samo sa: „Mislim da imate pravo.“ Kad, odmah potom, profesorka istakne kako „ne drži mnogo do takve vrste komplimenata“, tadašnji saradnik „Starta“ odgovara: „To i nije bio kompliment, već konstatacija.“ No, koliko god Tijanićevi neprijatelji citirali ovaj deo intervjua, činjenica je da se u srce Mire Marković ipak nije moglo ući pukim laskanjem. Izuzev navedene epizode i još nekoliko sličnih ispada, pomenuti intervju zapravo predstavlja prilično oštru verbalnu borbu nesporno talentovanog novinara i nesporno preambiciozne političarke: za razliku od prosečnog novinara, Tijanić se tokom razgovora nije libio da istakne kako se ne slaže s profesorkom; za razliku od prosečnog političara, ona se nije libila da mu odgovori oštrije nego što bi joj savetovao bilo koji PR ekspert. O svemu što se događalo posle prvog susreta, za sada može samo da se nagađa. Ono što je izvesno jeste da u knjizi Odgovor Mira Marković kaže da se za drugi intervju sa Tijanićem dogovorila „na ručku u Interkontinentalu, jedno popodne u drugoj polovini novembra 1990“. Rezultat tog susreta bio je još jedan oštar intervju, a slobodno se može pretpostaviti da je već tada prvobitna međusobna naklonost prerasla u neku vrstu prijateljstva.


Za razliku od Mitrovića, koji se na promocijama knjiga Mire Marković i na JUL-ovskim proslavama mogao videti samo u pozadini, za Tijanića se nikako ne bi moglo reći da je u tim prilikama bežao od reflektora. Naprotiv: jedan je od govornika na promociji profesorkine knjige Noć i dan („Izuzetno publicističko ostvarenje“, reći će tom prilikom), prisustvuje otvaranju Radio Košave, čiji je vlasnik bila Marija Milošević, a brojne su fotografije na kojima je zabeležen prijateljski zagrljaj i poljubac između nekadašnjeg saradnika „Starta“ i nekadašnje političarke u usponu. U tom periodu, Tijanić je napisao i izgovorio mnogo stvari koje mu najljući neprijatelji (a mnogo ih je stekao) i danas spočitavaju. „Gospođu Marković smatram svojom prijateljicom i tako će zauvek ostati. Iz više razloga. Najpre, znam da je protiv rata i profitera, te da u svom stavu ima civilizacijski paket koji je sličan mom. Sledeći vrlo bitan razlog zbog kojeg ću gospođi Marković uvek biti prijatelj jeste da je ona sa mnom pila kafu i onda kada sam bio anatemisan i nisam mogao objaviti tekst u NIN-u, osim na sportskim stranicama“, izjavio je 1996. godine.


U vreme kada je Mira Marković postajala jedan od najomraženijih likova srpske političke scene, ovakva odanost nije mogla proći bez svojevrsne nagrade – 28. maja 1996. Aleksandar Tijanić postaje republički ministar informacija, nezvanično označen kao „julski kadar“. Iako mu zbog problema koje su imali tokom njegovog ministrovanja nezavisni mediji nikada nisu oprostili ovu epizodu, moglo bi se reći da je iz čitave te priče Tijanić izašao prilično elegantno. Pošto je posle višemesečnih građanskih protesta zbog izborne krađe svojevoljno napustio Vladu, on osniva list „Građanin“ gde u redovnoj kolumni osipa drvlje i kamenje na sve bivše kolege ministre, na Slobodana Miloševića, sve socijaliste i julovce, neke viđenije novinare i opozicione lidere… ukratko, na sve izuzev na svoju prijateljicu koja je u to vreme žarila i palila Srbijom. „Postoje tri vrste žena: jedne su upravo rodile princa; druge su ugledale divnu haljinu u izlogu; treće veruju da će Jugoslavija jednog dana biti ljupko mesto za život. Sudeći po Kongresu JUL-a, Mira – otvoreno i hrabro – svrstava sebe u treću grupu“, ocenio je u „Dnevnom telegrafu“ 1998.


Iako neki izvori tvrde da ga je ona lično „isterala iz Vlade“, a neki drugi da je podneo ostavku upravo zbog razmimoilaženja s predsednicom Direkcije JUL-a, ni jedno ni drugo se nekadašnjeg prijateljstva nikada nisu javno odrekli. Čak ni kada je bilo izvesno da je vreme bračnog para s Dedinja definitivno završeno, Tijanić je o Miri Marković pisao mnogo poetičnije nego što je to činio u slučaju drugih junaka svojih kolumni: „Jedna žena je umislila da je njen muž Bog mada je znala da to nije. Za uzvrat, on je poverovao kako je veći i večniji od Srbije“, objasnio je u decembru 2000.


LEVIČARSKI RASKOL(I): Kad se sve sabere i oduzme, ispada da je početkom septembra 2005, pet godina posle sloma JUL-ovske vlasti, opet došlo do svojevrsnog sukoba na levici. S jedne strane, imamo pragmatičnu priču novobogataša spremnog na sve i u suštini nezainteresovanog za politiku. S druge, imamo čoveka nesporne inteligencije, koji hvali idiotske tekstove žene koja je Srbiju doterala do dna, čoveka nespornog talenta kojem takvo dodvoravanje nije bilo neophodno za uspeh. Međutim, takva postavka stvari nikako ne znači da je u pravu ova ili ona struja. I u slučaju Mitrovića i u slučaju Tijanića imamo ljude bliske svima koji su nešto značili tokom devedesetih i ljude koji su tokom istih tih devedesetih uspešno plivali – samo te činjenice dovoljne su za zaključak da u sukobu između njih dvojice ne može biti pravog opredeljivanja i navijanja za ovu ili onu stranu.


Krivi su i jedan i drugi – krivi što su takvi kakvi su, što su bili gde su bili, što su se družili s onima s kojima su se družili. Jedan je tokom celog dana prenosio svadbu Svetlane Veličković i Željka Ražnatovića, uspešno afirmisao turbo-folk, doprineo laganom odumiranju i poslednje trunke kvalitetne domaće muzike, od svake estradne barabe napravio tinejdžerskog idola, insistirao na ružičastom životu u vreme kada pravog života nije ni bilo… Drugi, natprosečno talentovan, sposoban i inteligentan, uspeo je da odabere krajnje korisne i moćne prijatelje i da istovremeno bude neprijatelj od koga se strepelo – spisak prijatelja i neprijatelja pritom nije bio strogo određen.


Uz takve profile, zasluge i toliku prisutnost na javnoj sceni tako uskoj kao što je srpska, Mitrović i Tijanić mogli su da budu jedino prijatelji za ceo život ili krvni neprijatelji. Verovatno samo zahvaljujući jakim sujetama, desilo se ovo drugo. Još 1997. Tijanić je u „Građaninu“ ocenio da je Željko Mitrović „Gručo Marks sa frizurom ptice trkačice“, dok je TV Pink okvalifikovao kao „operu za siromašne duhom“, čiji vlasnik „mora imati samo instinkt umesto savesti, račun umesto morala i kasetu umesto mozga“. Sve što je o njemu izgovorio i napisao posle toga, zapravo je razrada iste teze, s tim što su se okolnosti donekle promenile posle 5. oktobra. Očigledna naklonost TV Pinka prema Vladimiru Popoviću, Zoranu Đinđiću i Čedomiru Jovanoviću uzrokovala je da Tijanić, sada već u funkciji savetnika Vojislava Koštunice, na Mitrovića izruči i ono malo uvreda koje već nije upotrebio. Na sve to, Mitrović je odgovarao pričama o zaveri koju su onomad protiv njega pokrenuli Tijanić i Bogoljub Karić (vidi okvir!), da bi se priča zahuktala posle jedne od čuvenih TV kritika „Nacionalove“ kolumnistkinje Rubi posvećene isključivo Željku Mitroviću (za tu priliku nazvanom Bitanga). Neposredno potom, u „Oglasima“, izdanju „Večernjih novosti“, objavljeno je nekoliko oglasa sa erotskom sadržinom u kojima su navedeni brojevi Tijanićevog fiksnog i mobilnog telefona – pošto se te 2003. osnovano sumnjalo da se iza lika prsate Rubi u stvari krije Tijanićevo pero, savetnik bivšeg predsednika optužio je Mitrovića da je „inspirator“ ovih oglasa. Drugi osumnjičeni bio je Milorad Vučelić, koga je Rubi takođe „potkačila“, ali je javnost na kraju ostala uskraćena za pravu istinu.


Poslednji sukob između Tijanića i Mitrovića započeo je najavom TV Pinka da će od 26. septembra početi emitovanje „Nacionalnog dnevnika“ i to u terminu Dnevnika RTS-a. No, rasprava o nelojalnoj konkurenciji i osnovanosti epiteta „nacionalni“ koja se nekako i očekivala, potrajala je svega nekoliko dana. Samo je toliko bilo potrebno Tijaniću da obznani kako „Nacionalni dnevnik“ neće dočekati ni Deda-Mraza, a Mitroviću da mu odgovori oštrim optužbama i, konačno, pomenom famozne Mirine frizure. Posle toga, stvar se otela kontroli, pa je javnost saznala i šta je Mira nudila Tijaniću, i s kakvom ga je radošću primala u kancelariji, i kako je nazivala Mitrovića, i šta je mislila o svojim saradnicima… Ukratko, gomilu sočnih detalja koji će se prepričavati još godinama.


U jednom odgovoru na Mitrovićeve optužbe, Tijanić je rekao kako je „nedozvoljeno da Koka–Kola raspravlja o Pepsiju“. Iako se ne zna ko bi u ovom slučaju bio Koka-Kola a ko Pepsi, izvesno je da će i Koka-Kola i Pepsi postojati sve dok ih potrošači traže. Kad oni konačno shvate da su voda i gusti sokovi mnogo zdraviji i lakši za želudac, problem Mirine frizure postaće potpuno nebitan.


 


Tamara Skrozza

Tagovi

Povezani tekstovi