ENDa od pogubnog publiciteta nisu pošteđeni ni maloletnici pokazuju i poslednji brojevi „Kurira”.
Pišući o tome kako je policija navodno kod jednog beogradskog maloletnika pronašla oko 15 grama marihuane ovaj tabloid praktično je učinio sve da otkrije njegov identitet, istina izokola. Iako je petnaestogodišnjak označen inicijalima, činjenica je da su u tekstu objavljeni ime i slika njegove majke, poznate TV voditeljke, i to na naslovnoj strani, što je celu stvar učinilo dovoljno prepoznatljivom.
Zakon o javnom informisanju, koji nalaže javnim glasilima da budu posebno obazriva kako objavljenim sadržajima ne bi naškodila maloletnoj populaciji, sadrži i izričitu zabranu. „Maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes”, piše, pored ostalog, u članu 41. tog zakona. Poštovanje prava dece kao i zabrana da mediji presuđuju pre nego to učini sud sastavni su delovi i svakog novinarskog kodeksa pa i našeg, domaćeg.
Međutim, praksa domaće medijske scene pokazuje da pozivanje na zakone i apelovanje na profesionalne standarde struke nisu baš dovoljna brana za ovakve ekscese. Iako svakodnevno barataju uvredljivim kvalifikacijama, a često i vulgarnim naslovima i fotografijama, pomenuta glasila rade bez ikakvih posledica. Ne računajući pojedinačne reakcije, pre svega osoba koje se direktno nađu na meti tabloida pa ponekad podnesu tužbu za klevetu i uvredu, ovakvi ispadi se uglavnom okončavaju saopštenjima novinarskih udruženja, osudama medijskih analitičara, a posle sledi zaborav. Do sledeće prilike. Drugih sankcija nema, a trebalo bi da ih bude.
Ministarstvo kulture se u više navrata žalilo da je podnosilo prekršajne prijave, ali da one nisu podvrgavane sudskom postupku. Sem što se krivica prenosi na sporo sudstvo, jedno od objašnjenja (ako ne i opravdanja) jeste da sud često ne može da uruči poziv jer tabloidi menjaju adrese, nazive firme osnivača i druge podatke pa ne mogu da im uđu u trag. Dok su nadležnima nedostupni, te navodno fantomske firme sasvim nesmetano nastavljaju rad, štampaju novine.
Deo krivice pada na dušu i novinarskim udruženjima i drugima koji već poodavno najavljuju osnivanje medijskog saveta. Uprkos velikoj priči i obećanjima, Srbija još nema takvo nezavisno regulatorno telo koje bi se, kao i slična u svetu, bavilo medijskim propustima.
Ali, za početak, prvo bi policija morala da uđe u trag „fantomskim” štampačima novina, da sudovi rade brže i da presuđene odštete budu – odmah naplaćene.
Marija Petrić
