Negativne, ružne i loše vesti: Da li to svet odlazi dođavola?

Vesti po medijima su po definiciji – loše, ružne, odnosno negativne vesti. Jer vesti su, Đuro, šta? Korupcija, pljačka, prevara, skandal, silovanje, nasilje, rat, genocid, zlo i naopako. Dobra vest i nije zaista vest, zar ne? If it bleeds, it leads, veli popularna novinarska izreka na anglosaksonskom i belosvetskom jeziku.

A prema jednom istraživanju sa Harvarda, negativne vesti činile su čak 93% vesti na CNN i NBC, 91% vesti na CBS, 87% vesti u Njujork tajmsu i 83% vesti u Vašington postu. Uz to, vesti decenijama postaju sve gore i gore – čak i ako svet postaje sve bolji i bolji, i o čemu smo već škrabali na Cenzolovci.

Zašto je to tako? Postoje najmanje tri razloga.

Prvo, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, a posebno nakon afere Votergejt, rata u Vijetnamu i kontrakulturno sličnog, menjaju se one kulturne i profesionalne norme među novinarima. To jest, na delu je uspon kritičkog novinarstva.

Društveni problemi, zloupotreba moći i uopšte negativni događaji u zemlji i svetu više nisu samo još jedna vest o kojoj se izveštava. Oni postaju i sama suština, kredo, logika ili pak ideologija savremenog novinarstva i žurnalistike.

Uz to, otvoreno kritikovanje političara i njihovih politika, novinarima jeftino obezbeđuje i svojevrsni oreol nezavisnosti i profesionalne autonomije, a što je uvek seksi i zgodno za identitet i CV.

Drugo, uspon PR-a ili odnosa sa javnošću. Kako su se političari šatro uozbiljili, i zatim angažovali stručnjake za odnose sa javnošću, novinari odbrambeno pribegavaju – kontramerama. I kao svoj poziv učestalo vide jedino dekonstrukciju ili demontažu onoga što političari i njihove odurne PR službe govore.

S tim u vezi, i jednom Džordžu Orvelu se pripisuje izreka „Novinarstvo je pisanje o onome što je zabranjeno, a sve ostalo je PR“. I što, uzgred, Orvel nikada nije bio rekao, i što je lažna vest u duhu Ministarstva istine iz 1984.

Treće, uvećana konkurencija i komercijalizacija medija. Agresivnost prema političkim figurama naprosto uvećava i gledanost, tiraže ili popularnost, i to zato što ljudi naprosto više pažnje posvećuju negativnim i skarednim vestima (više o tome u narednim pasusima).

Negativne vesti tada imaju i jednu ekonomsku vrednost u konkurentnoj i posve kapitalističkoj borbi za ograničenu pažnju publike. Čim su mediji u krizi, oni refleksno pribegavaju drami, kontroverzi, senzacionalizmu i – negativni(ji)m vestima.

Međutim, kumst nije samo u nedavnoj, već i u onoj prirodnoj istoriji ljudske vrste. Za negativne vesti nisu krivi i odgovorni samo mrski novinari ili kvarni mediji. Krivi smo i mi sami. Sapijensi su i genetski ili evoluciono biološki poslagani tako da mnogo više pažnje obraćaju na negativne stvari, a ne na one pozitivne, odnosno na pozitivne informacije.

Mediji samo nesvesno zalivaju i tradicionalno prihranjuju tu ljudsku univerzalnu sklonost ili pristrasnost ka negativnim sadržajima. U jednom naučnom istraživanju iz uglednog Zbornika Akademije nauka Sjedinjenih Američkih Država iz 2019. godine, i eksperimentu vođenom u 17 zemalja na svim kontinentima, nedvosmisleno je otkriveno sledeće – ljudi zaista imaju drugačije psihofiziološke reakcije na negativne vesti u poređenju sa neutralnim ili pozitivnim vestima. Kako to?

Pa, hvala Darvinu, razlog je mahom evolucija putem prirodne selekcije. Jer tokom miliona godina naše prirodne istorije, negativne informacije iz okruženja uopšte nisu bile vesti iz medija, već vesti o grabljivicama i sličnim smrtonosnim opasnostima iz savane ili džungle. Pa se onda i dan-danas više plašimo tigrova i zmija po zoološkim vrtovima i zaparloženim vikendicama, nego (mnogo opasnijih!) modernih automobila po ulicama, brze hrane, cigareta ili virusa po kafićima i restoranima, odnosno klizavih keramičkih pločica po kupatilima.

I, ako nas je naš saplemenik iz kamenog doba bio upozorio na sabljozubog tigra koji vreba u travi, biće da je razboritije da mu poverujemo i da reagujemo – i to brzo koliko nas noge nose. Ko je tada posve aktivno poslušao i narajcano reagovao, ostao je živ. Oni drugi su postali ručak. U pitanju je prirodna selekcija na delu.

Dakle, mi smo i evoluciono privučeni lošim vestima. Zamislimo da čujemo kako nešto šuška u spomenutoj travi. Za naše zdravlje i blagostanje bilo bi bolje da pomislimo da je u pitanju tigar ili zmija (loša vest) nego da pomislimo da je u pitanju samo vetar (dobra vest). I zdravije, korisnije, adaptivnije i lukrativnije je da pesimistički pogrešimo oko tog tigra ili zmije, nego da optimistički pogrešimo oko vetra. To jest, nikom ništa ako to ipak nije bio tigar ili zmija – ali zato stradamo ako nije bio vetar.

Upravo zato, naši daleki rođaci, čiji su umovi bili genetski skloniji lošim informacijama, obično su preživljavali dovoljno dugo da se rasplode, odnosno prndače, razmnože i uopšte prežive. A mi smo njihova deca, i u našem genomu i umu nosimo slične sklonosti kao i lovci-sakupljači iz onog kamenog, a ne kao famozni nomadi iz digitalnog doba.

U pitanju je i dokazana naučna činjenica. Naš mozak drugačije tretira negativne informacije ili vesti. Mnogo brže i lakše ih skladišti, i čini ih dostupnijim za novu upotrebu ili za prizivanje svesti. U jednom (neuro)naučnom radu demonstrirano je da mozak beleži mnogo veću aktivnost u slučaju negativnih slika (npr. unakaženo lice, mrtva mačka) nego u slučaju pozitivnih slika (npr. ferarija ili lica ljudi kako uživaju na ringišpilu).

Istu stvar je pokazalo i jedno drugo istraživanje, upotrebom funkcionalne magnetne rezonance.

Uostalom, ako npr. izgubimo novac, ako nas napusti prijatelj, i ako dobijemo kritiku – na sve te informacije reagujemo mnogo aktivnije, stresnije i emotivnije nego kada npr. dobijemo novac, sklopimo prijateljstvo ili dobijemo pohvalu, zar ne? Negativne vesti idu direktno u amigdalu, u taj reptilski deo mozga koji alarmira naša čula, i koji predstavlja naš sistem za uzbunu.

S tim u vezi, negativne vesti utiču i na naše donošenje odluka. Zamislimo da, recimo i tragično, bolujemo od kancera i da moramo da ga operišemo. Ali, svaka operacija jeste i rizična stvar. Kako nam tada zvuče ove dve informacije ili vesti od strane našeg lekara? „Šansa da preživite operaciju je 90%“ nasuprot „Šansa da umrete tokom operacije je 10%“? Obe informacije su statistički identične. Ali, jedna je emocionalno intonirana kao pozitivna, a druga kao – negativna vest. Da li bismo se radije operisali ako čujemo prvu, ili ako čujemo drugu vest – iako su one matematički racionalno iste?

Istraživanja su tu tvrda i jasna: većina ljudi prihvata operaciju ako „prežive“ u 90% slučajeva, a ne ukoliko „umru“ u 10% slučajeva. Jer, i samo spominjanje smrti ili pretnje učini da se alarmiramo, uzrujamo, uplašimo i uzbudimo.

Uzgred i slično tome, da li bismo u prodavnici radije kupili viršlu reklamno sačinjenu od „90% mesa“ ili pak viršlu sa „10% soje“? Davaj, konzumiraj i gutaj ovu prvu, zar ne?

Reči, intonacije, okviri, emocije, instinkti, intuicije, pa i metafore su neobično važni. I to je ogromna lekcija za masovne medije, ali i lekcija koje konkretni novinari neretko nisu eksplicitno svesni.

Kao i uzbuna povodom tigra ili zmije u žbunu afričke savane, loše vesti ili negativne informacije nas plaše, brinu, i zaokupljaju našu pažnju mnogo više od onih pozitivnih vesti. Koga posle briga ako je u pitanju bio obični vetar?

A upravo zato je i 90% vesti u novinama, na televiziji ili na internetima negativno intonirano. Na njih neuporedivo više reagujemo, i na njih posve aktivnije obraćamo pažnju.

Negativne informacije privlače pažnju i bukvalno se procesuiraju drugačije u našem mozgu, bar u poređenju sa vestima o postepenom, gradualnom i nekako dosadnom društvenom progresu. Pa i otuda toliko učestali rat, užas, horor, haos, katastrofa, pakao, šok i neverica na naslovnicama prorežimskih tabloida.

Međutim, zahvaljujući negativnim vestima kao the vestima ili vestima kao takvim, mnogi ljudi su danas u gotovo neprekidnom stanju opreza, zebnje i straha, odnosno konstantne anksioznosti i brige usred medijske džungle.

Iako su opasnosti i rizici oko nas stvar objektivne verovatnoće ili probabilistike, naša reptilska amigdala je pristrasno i konstantno alarmirana, odnosno masmedijski stresirana. Što nije dobro za ljudsko zdravlje, ali ni za ljudsko društvo. Negativna intonacija ili negativno uokviravanje neke informacije prouzrokuju sasvim različite misaone procese, a neretko izazivaju i bojazan, zebnju, (kseno)fobiju ili strah.

Uzmimo za primer – vesti sa Bliskog istoka. Vesti su, pa, loše. Ratovi, terorizam, bombaši samoubice, kamenovanje bezbožnika i sakaćenja ženskih genitalija. Kada smo u medijima na Zapadu poslednji put čuli neku dobru vest sa Bliskog istoka? Postoji li pozitivno izveštavanje o onim redovnim, običnim, svakodnevnim životima muslimana? O njihovom pozitivnom uticaju na svoja društva, države i zajednice?

Samo na spomen Saudijske Arabije, Iraka, Avganistana ili Irana, našoj svesti prizivamo jedino negativne informacije i vesti kojima smo bili masovno izloženi. Kao da tamo daleko ne postoji ama baš ništa dobro, i sve je isključivo rizik i opasnost. Da li onda treba da iznenađuje ako se prema migrantima sa Bliskog istoka ponašamo jedino kao prema riziku i opasnosti?

Ili, kako su na nas, ljudske životinje, uticale negativne vesti o rizicima i opasnostima od vakcine, a kako na nas utiču pozitivne vesti o vakcinaciji u Izraelu, Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji? Pa, ne baš podjednako. Na šta smo više kliktali i mahnito skrolali? Negativne vesti o nekakvim krvnim ugrušcima prirodno su mnogo uticajnije, čitanije, gledanije i, ironično, viralnije od vesti o pozitivnim aspektima vakcinacije. Kao i od vesti o samom smrtonosnom virusu – jer one postaju nekako neutralne, banalno smeštene između kulture i sporta, pa i vremenske prognoze na TV Dnevniku u pola sedam. Samo statistika.

I, džabe onda što je realni rizik od smrtonosnog krvnog ugruška nakon vakcine tačno 0,0004% – a ne visokih 10%, kao u našem fiktivnom primeru oko operacije kancera. Konzumenti medija kao dežurnih donosilaca loših vesti biće masovno uplašeni oko vakcinacije. I reagovaće podjednako preoprezno kao i na negativnu vest povodom Bliskog istoka, muslimanskih migranata, ili našeg već poslovičnog sabljozubog tigra iz afričke savane. Pa onda „Mani, ćuti, pritaji se, bolje da budemo na oprezu?“ – a uopšte nije bolje, naprotiv. Ova evoluirana pristrasnost prema negativnim vestima danas ima i opasne posledice po javno zdravlje.

Naravno, sve ovo nipošto ne znači da su negativne vesti zaista – loše. Bar ne za građane i društvo. Negativnost u vestima i te kako može da doprinese javnoj debati, sučeljavanju ideja, i borbi za demokratiju i za kritičku javnost. Mnoge negativne vesti imaju veoma pozitivnu društvenu funkciju. One razotkrivaju i raskrinkavaju zloupotrebu moći, javašluk i korupciju, one mobilišu javnost, pa i doprinose zdravom skepticizmu ili kritičkom mišljenju u javnosti. Međutim, pojavljuju se i naučni glasovi koji tvrde da one isključivo negativne vesti umanjuju politički angažman građana, i da umanjuju njihovo poverenje u političke i društvene institucije. Kao i da loše vesti gradualno stvaraju jednu atmosferu ili kulturni milje rasprostranjenog cinizma i nihilizma – onog u kojem nas svi unaokolo varaju, kradu i lažu, dok svet usput odlazi dođavola. A mi u Srbiji smo već tamo i čekamo.

A uprkos toj eksploziji negativnih vesti, pa čak i smrtonosnoj pandemiji, da li to svet zaista odlazi dođavola? Žrtava terorističkih napada danas je manje nego krajem 20. veka u većini zemalja. Isto važi i za stope ubistava. Kako o tome svedoči statističar Bobi Dafi, broj ljudi na svetu koji žive u apsolutnom siromaštvu prvi put je pao ispod 10 odsto. Globalne emisije fosilnih goriva nisu porasle petu godinu zaredom (što ne znači da smo rešili problem klimatskih promena!). Smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu. Smrtnost dece je prepolovljena u poređenju sa recentnom 1990. godinom. Dok je 1900. godine prosečan životni vek (zbog visoke smrtnosti dece) bio 31 godinu, danas je prosečan životni vek 71 godinu. Svakog dana 300.000 ljudi dobije pristup struji ili električnoj energiji. Čak je i panda skinuta sa liste ugroženih vrsta! Samo što niko nije imao da napiše vest o tome. A i da je napisao – da li bismo je pročitali? Da li bismo obratili pažnju?

S druge strane, 2016. godine, kada su bili preminuli Dejvid Bouvi, Prins, Leonard Koen, Muhamed Ali, Umberto Eko i mnogi legendarno drugi, a sve uz Bregzit, terorističke napade u Nici, rat u Siriji, zika virus i rekordno visoke temperature, zahvaljujući medijima bilo je delovalo kao da je u pitanju najgora godina ikad. Danas to zvuči pandemijski smešno. Kako je tvitnuo Maks Rozer sa Oksforda, novine bi na naslovnu stranu mogle da stave pozitivnu vest koja glasi „Broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu od juče je opao za 137.000“ – i tako na naslovnici svakog dana, u prethodnih 25 godina. Ali to, očigledno, nije bila vest. Umesto toga, dobijamo samo negativne vesti koje zaslužujemo ili za kojima vapimo i žudimo. Dok je glavni i odgovorni krivac za „stare, dobre dane“ – samo naše loše pamćenje ili naša traljava memorija.

Na kraju, evo i jedan besplatni savet u duhu tzv. ženskih i neobično važnih časopisa. Naučna i medijska činjenica prema kojoj smo alarmiraniji, te i biološki i kulturno privučeniji onim lošim i skarednim, a ne dobrim vestima i informacijama, snažno utiče i na naše međuljudske ili intimne odnose. Treba nam mnogo više pozitivnih umesto negativnih signala u našim partnerskim vezama, bar ako nastojimo da one uspeju. Jer pola-pola tu jednostavno ne radi posao. Ako je verovati psiholozima, savršena razmera za uspešnu vezu je čak 5:1 u korist dobrih vesti, informacija, interakcija, susreta ili trenutaka kada smo partnerski srećni i zadovoljni zajedno, upravo zato što inače prirodno prenaglašavamo one vesti i događaje koji su negativni, ružni ili loši. Dođavola, uskoro mi je godišnjica braka, pa zaista moram da uvećam sve ono što je pozitivno u mojoj (inače fantastičnoj) bračnoj zajednici i društvu, ili u mom mikrosvetu. Ali isto to bi mogli i morali da urade i – naši masovni mediji, povodom sveta oko nas.