ENGospođo Gaće, kao da vas je sam Bog poslao da se u ovom trenutku pojavite ovde gde se bije teška bitka za čast novinarske profesije i egzistenciju pripadnika novinarske profesije.
Mene Bog uvek šalje.
• E, pa dobro, kako vi vidite odnos politike prema medijima, i obrnuto, u Srbiji van Beograda?
Što se tiče Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i mene kao predsednice, veoma sam se trudila da NUNS, odnosno Izvršni odbor našeg Udruženja, svih nas deset, bar jedanput u tri meseca bude u nekoj od manjih i većih sredina u unutrašnjosti. Ponekad, pošto nam je putovanje pomagala Evropska pomoć ili Otvoreno društvo, koristila sam priliku da budem u kolima kada neko od kolega ide u unutrašnjost na tribine ili slične skupove, da i ja budem u kolima. Strašno mije žao, ali to je moje duboko uverenje, da kada pričamo o medijimma i kada to gledamo iz beogradske perspektive onda je Beograd kao Los Anđeles u Americi, a sve ostalo od Surdulice preko Vranja pa i Kraljeva, sve do Subotice deluje kao sibirska tajga.
• Zašto kao tajga?
Pa zato što je u tim manjim mestima u unutrašnjosti Srbije život stao, privreda ne postoji, a to što je privatizovano , govorim o privredi a ne o medijima, kupili su neki lokalni moćnici pa tamo ništa ne radi, čak ni bivši privredni giganti kao “Magnohrom” u Kraljevu, recimo; to više ne postoji, a to su bili motori, lokomotive, ma avioni, razvoja koji su vukli građane i omogućavali im da imaju gde da žive i da rade. Kad dođete u Vladičin Han, recimo, to je jezivo, ja se u Beograd vratim bolesna, a slika ovog mesta mi po sedam dana stoji u glavi, jer to deluje kao grad na koji je tri tone paučine palo. Nedavno sam bila i u Bujanovcu, tamo i Dom kulture prokišnjava, a kiša pada na 50.000 knjiga pokrivenih najlonom zato što već 20 godina niko nije u stanju da pomeri jedan crep na krovu. Srbija je doživela strahovito urušavanje.
A kada je reč o medijima, moram da kažem da su imajući u vidu većinu medija koji su privatizovani, izuzetno retki primeri uspešnih privatizacija. Često su oni koji su kupovali medije, novine recimo, potpuno zaboravili od kolike su važnosti novine za malu sredinu. Mi stalno govorimo da smo demokratična zemlja, da idemo napred, a u Norveškoj, recimo, vlada finansira lokalne štampane medije, tim više što je tiraž manji, tako da na kraju godine rezultat mora biti nula jer se radi o novinama koje izlaze za građane i novinari imaju sigurne plate i siguran opstanak pod uslovom da ne smeju da postanu profitabilna firma, u tom slučaju se skidaju sa donacije. Ovde su ljudi koji su kupovali to pre svega radili zbog zgrada, zemljišta, neke imovine ili uticaja, a ne zato što su hteli da se bave medijima.
Mediji moraju biti privatizovani
• I šta da se radi u takvoj situaciji, a na osnovu iskustva koje je, kako se pokazalo, više nego loše, pre bi se moglo reći katastrofalno?
Stav NUNS je da mediji moraju biti privatizovani, jer ne postoji lukaviji i pokvareniji vlasnik od države.
• Ali šta da se radi, kao u slučaju „Ibarskih novosti“, kad se privatizacija obavi, a iza nje, opet, stoje pojedinci koji su iz samog vrha vlasti i koji su u to vreme, recimo, bili ministri, ali i neki drugi?
Mogu direktno da odgovorim, i nemam nikakav zazor, da postoji konzorcijum okupljen oko gospodina Stupara, koji je blizak DSS, a koji je kupio hiljade hektara zemlje u Vojvodini. Nedavno se pojavio i kao kupac 8 lokalnih medija u Vojvodini. Bubalo je imao drugu liniju, isto iz Vojvodine. Politički lideri, vođe stranaka, kupuju medije zato što žele da ih kontrolišu. Novobogataši misle a postoji konzorcijum okupljen oko gospodina Stupara, koji je blizak DSS, a koji je kupio hiljade hektara zemlje u Vojvodini. Nedavno se pojavio i kao kupac 8 lokalnih medija u Vojvodini. Bubalo je imao drugu liniju, isto iz Vojvodine. Politički lideri, vođe stranaka, kupuju medije zato što žele da ih kontrolišu. Novobogataši misle „Imam sada pare, možda ću se tako približiti nekoj stranci i time ću opravdati svoj sopstveni kapital”.
• Kao „Ibarske novosti“ koje su plaćene skuplje nego što su „Magnohrom“ i Fabrika vagona vredele na tržištu u tom trenutku.
Eto, upravo to govorim
• Poznato je da, kada je u pitanju status novinara u Srbiji, verovatno svako ima svoj doživljaj ovog fenomena. No, zanima me kako vi sagledavate i komentarišete naš status u ovom trenutku?
Ovih dana je veoma aktuelna tema: Da li novinari mogu da odgovaraju za ratnu propagandu. Odmah da kažem da ja mislim da mogu. A zašto? Zato što u našem Ustavu, a i u svim poveljama, od Ujedinjenih nacija do Haga, postoje dela koja se zovu podsticaj i podstrekivanje. Ja sam se potrudila to da naučim pošto mi se u prvom trenutku činilo da je to jedno isto, ali nije. Znači, ako je naš zakonodavac ostavio mogućnost da se za to može odgovarati, da ne govorim o međunarodnim poveljama, Hagu i Ujedinjenim nacijama, mislim da bi bilo jako loše da se u društvu govori kako postoji neka hajka na novinare. Nema hajke. Mi možda možemo imati problem šta ćemo raditi za pet godina ili sutra, pa će čovek da razmišlja u svojoj glavi : „Čekaj, ako uradim ovo , to mi je da, a ako ne uradim ono to mi je ne“, dakle ta alternativa da ili ne nije pitanje prošlosti. Svako ima svoj trenutak, svoju istoriju, postoje dokumenta, postoje tekstovi, postoje snimljene emisije, prema tome o onome što se dogodilo u prošlosti ne možemo govoriti za i protiv, mi to možemo za neke buduće odluke u našem životu da govorimo da i ne. NUNS nema ni jednog trenutka nikakvu vrstu ostrakizma prema bilo kome, niti mi insistiramo da neko sad nešto odgovara pa da ide u zatvor, da se kao nešto svetimo. Uostalom, a ja sam danas to rekla, bićemo u kominikaciji sa Tužilaštvom za ratne zločine i dostaviti im sve ono što NUNS ima u svojoj dokumentaciji. Juče je izašao nov “Dosije”, planiran još u decembru, mi smo još tada odlučili da napravimo nešto na tu temu, ali to je novinarsko istraživanje. Mi ne pretendujemo, niti možemo da sudimo, na sudu je da dokaže da li postoji krivica ili ne, i to nije vraćanje, niti bilo kakva osveta, to je samo prihvatanje onoga što se dogodilo u prošlosti. Danas neki kažu da Srbi žive samo u prošlosti ili žive samo u budućnosti, ne, ja mislim da bi Srbi trebalo da žive samo u sadašnjosti, jer onaj ko ne ceni svoju sadašnjost, taj nema ni prošlost, a ni budućnost. Da, mi se bavimo nama i to ne zahvaljujući meni, već zato što postoji jedan, bar ja mislim, sjajan Izvršni odbor i većina odluka nam je jednoglasna, a dvadeset godina je deo našeg života i ovo što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije to je naš život, ne moramo da se vraćamo u istoriju
Sve, samo ne novinar
• Na žalost, novinarska profesija je daleko od tretmana koji je nakada uživala. Šta vi mislite o degradaciji naše profesije?
Stanje je neverovatno, čak uvredljivo. NUNS je radio jedno istraživanje na 10.000 upisnika. Novac su nam dali inostrani donatori, na čemu nam neki zameraju, a ja kažem: Hvala bogu da su dali, jer mi to ne bi mogli da uradimo bez novca, a time što su nam dali novac oni nisu kupili naš način mišljenja, oni su samo nama omogućili da mi ostvarimo našu ideju i da napravimo veliko istraživanje, a to istraživanje je pogubno za novinarsku profesiju. Jedna trećine ispitanika na pitanje: šta želiš da bude tvoje dete? odgovorila je: nikako novinar! A ono što je još pogubnije jeste to da i građani Srbije misle: Oni su tako dobri, divni ljudi ali oni imaju tako male plate pa moraju nešto da slažu ili da prime mito, pa ja sam htela da se ubijem kad sam to čitala. Dakle, građani su svesni da mi ne možemo do kraja da govorimo istinu o nekom novobogatašu, da popustimo nekoj političkoj stranci, da se od nekoga na ruke primi novac da nešto objaviš, jer moraš da preživiš. NUNS je udruženje profesionalaca sa jako moralnim standardima, u tome je naša suštinska razlika u odnosu na drugo Udruženje. Oni su mislili da su time što su posle 5. oktobra osam ljudi isključili iz svog Udruženja napravili nekakvu lustraciju i da su se suočili sami sa sobom. Ne, oni se nisu suočili sami sa sobom. Ne kažem da su svi članovi UNS-a takvi, tamo, verovatno, ima i nekih finih ljudi koji su po inerciji ostali, koji nisu bili ni ratnohuškači, a nisu ni zlikovci.
• Neki vrli poznavaoci tehnologije vlasti u ovoj zemlji tvrde da nema ni kafane, a ne novinarske redakcije, a pogotovu udruženja, gde vlast nema svoje ubačene ljude, takozvane doušnike. Mislite li da ih ima i u NUNS?
Ja nisam sigurna da i kod nas, u našem Udruženju, nema nekog ko je ubačen, ali dobro, ponavljam, ako su to neki ljudi koji su pre petnaest godina bili mnogo mlađi nego što su sada, a radili su neke stvari koje su sramne, a jesu sramne, recimo da bih imala razumevanja. No, želim da kažem da je, pre svega, odgovoran u to vreme generalni direktor RTS Vučelić, glavni i odgovorni urednik , a tek onda novinar koji je izveštavao sa ratišta. Možda je on pristao da radi neke stvari , ajde da kažemo da nije bio svestan, da je bio mlad i da se borio za svoj posao, ali kad govorimo o odgovornosti, kao što u vojsci postoji komandna odgovornost, tako u svakoj redakciji ona postoji i vrlo se dobro zna ko i kako kreira politiku te redakcije.
• Da, ali činjenica je i da su mnogi, ako ne i svi, koji su u najgorem vremenu po srpsko novinarstvo bili na onoj ratnohuškačkoj strani i danas na istim mestima, sa dobrim platama i beneficijama dok nas još uvek tretiraju kao petu kolonu i agente CIA. Da li će se i kada to promeniti?
Zaista mislim da je poguban period u srpskom novinarstvu bio, ne samo kada je počeo rat, nego od kraja 1987. pa do 1990. kada su ključne novine kao što su „Politika“, „Novosti“ ušle u pripremu rata tekstovima o ugroženosti srpskog naroda, o propadanju srpskog naroda…naravno to su sve bili čuveni intelektualci koji su stalno govorili čuvene teze o tome kao su Srbi dobitnici u ratovima, a gubitnici u miru, kako smo se mi izborili za prvu i drugu Jugoslaviju, a nismo dobili ništa, kako naša država nije jedinstvena…,oni su kreirali javno mnjenje i pripremali ga za rat.
Uostalom, ne mora neko ko živi u Pinosavi ili Leskovcu , da ne vređam, ni u Beogradu, da čita tri tone knjiga, da čita sve novine pa da kaže „ovo nije tačno“. Njemu je istina ono što čuje uveče u pola osam u Dnevniku.
Odgovorni su kreatori, produžena ruka političkih i intelektualnih elita, a u to vreme to su bili glavni i odgovorni urednici vodećih srpskih medija i NUNS insistira na njihovoj odgovornosti.
Srbija je prepuna zla koja je uradila samoj sebi
• Posle svega što smo doživeli, a što se nigde nije dogodilo i za šta ne postoji nikakav model koji bismo mogli da primenimo, čovek mora da se zapita o čemu se tu zapravo radi i da li je naša Srbija neka ukleta zemlja, pošto ovo racionalan um više ne može da shvati i podnese?
Po mnogo čemu se čovek pita: da li je ova zamlja ukleta, iz prostog razloga što 5. oktobra krene, a onda se Srbiji desi stravična tragedija, da premijer bude ubijen, a da ne govorim o svim zločinima, govorim samo o novinarskim : Slavko Ćuruviji, Dada Vujasinović, Milan Pantić, a ubili su i predsednika države Ivana Stambolića…Srbija je prepuna zla koje je Srbija uradila samoj sebi, a ako je tako velika zla uradila sama sebi, onda je očigledno lahotno, kako bi to rekli Slovenci, radila i drugim republikama Jugoslavije.
• I gde su sad novinari u svemu tome?
Što se tiče naše profresije, ona jeste veoma, ne govorim u materijalnom smislu, pre svega mislim u tom nekom statusnom smislu, cenjenja u društvu. Materijalno je ono privatno ,da li ćete vi moći da preživite, detetu da kupite knjige, da li vam je žena ostala bez posla pa živite samo od jedne plate, to je taj materijalni interes, ali na kolektivnom planu novinarska profesija u Srbiji je doživela sunovrat. Nije doživela sunovrat tako neopravdano. Setite se da je od devedesete do 2000 Srbija bila zemlja za Ginisovu knjigu rekorda, 1200 radija, 750 televizija, na enti broj novina. Milošević je puštao da nastaju mediji, printani i štampani, kao pečurke posle kiše, naravano oni koji su njega hvalili. Dozvole za rad, frekvencije, sve se to dopuštalo. Vi 5. oktobra imate ogromnu količinu novinara koji misle da je držati mikrofon u ruci dovoljno, postaviti pitanje i odgovoriti, a često i ne slušaju sagovornika, pa ne ukapiraju da su u stvari preveslani, ta obrazovanost naše profesije je stravična.
• Koliko mi činimo za naše ljude u provinciji koji su, bar ja tako mislim, potpuno prepušteni bahatosti i samovolji pojedinih „moćnika“?
NUNS nije moćna organizacija, to je skup individualaca gde volonterski radi dvoje troje ljudi, nismo mi bogato udruženje. Prošle godine je bilo 137 napada na novinare. Ne mora se to kvalifikovati samo teškim fizičkim napadima i ubistvima, to su i verbalne pretnje, oduzimanje akreditacija, pravo da izveštavaš iz Skupštine, samovolja novobogataša koji je kupio fabriku pa si nešto loše napisao o njemu , a on ti više ne dozvoljava da pišeš, preti odgovornom uredniku zato što je to objavljeno. Mislim da je to bilo donekle dobro, te naše kolege koje su članovi NUNS, to pošalju, a mi onda pišemo ili predsedniku opštine ili novobogatašu, ispričamo mu šta je radio i kažemo da smatramo kako je to nedopustivo, sloboda govora i sve one kvalifikacije koje u takvim prilikama idu i moram da kažem da oni odgovre i kažu kako se izvinjavaju. Zapravo, hoću da kažem da mi često nismo ni svesni koliko smo jaki.
• I na kraju, šta odavde iz Kraljeva, gde se ovih dana bije teška bitka za opstanak „Ibarskih novosti“ i goli život zaposlenih u ovoj kući, možete da poručite našim čitaocima širom sveta?
Ono na čemu NUNS naglašeno insistira jeste da moramo verovati jedni drugima, da moramo nešto što se zove solidarnost između nas jačati.
Svaka početna privatizacija je prljava
• Dakle, jasno je da u Srbiji u ovom trenutku nema ni govora o interesovanju za medije iz čisto medijskih i informativnih razloga?
Ne, medije retko ko, a pre će biti niko, ne kupuje zbog slobode govora, demokratije…Meni je to jasno, ali svaka početna privatizacija je takva, odnosno svaki početni kapital je prljav. Ja znam da je privatizacija prljava, ali mora se sa njom početi, jer ako Srbija hoće jednoga dana da uđe u Evropu, onda pojam državnog medija ne postoji, pa je privatizacija neminovna kakva god ona bila. A da smo bogatija država, da su novinari imali mogućnost da podignu kredite i postanu akcionari, bilo bi dobro jer su, poznato je to, neke novine prodavane i za 1000 evra, a neki mediji su dostizali i takvu cenu da ja mislim da je to nemoguće.
Ivan Rajović
