ENNezvanično, svi su već uspeli da zamisle ministra koji glasno uzvikuje: „Nećete vi meni više tako bre, ja sam ovde vlast!“
U trenucima dok nastaju ovi redovi ubrzano se radi na popravljanju pomenutog teksta izmena i dopuna zakona pod uticajem neplanirane, možda neočekivane, u svakom slučaju neželjene rasprave, koja nije trebalo da bude javna, ali eto, postala je. Neizvesno je, dakle, koja će verzija teksta i sa kakvim promenama doći pred poslanike, ali činjenica da se uopšte pojavio tekst Predloga zakona o izmenama i dopnunama Zakona o javnom informisanju, u svom izvornom tekstu, veoma je ozbiljan indikator stanja svesti kreatora regulative i zaslužuje punu pažnju.
Nema nikakve dileme, „Kurir“ je preterao, a ima i drugih medija koji na sličan način skrnave novinarsku profesiju, krše ljudska i ministarska prava, zanemaruju etiku javne reči, ne poštuju zakonske odredbe o zaštiti dece ili pretpostavci nevinosti. To su pojave protiv kojih se treba boriti pre svega u samoj profesiji, a i zakonskim sredstvima koja su nužna i u demokratskim društvima. Problem je u onome što je u dosadašnjim reagovanjima već uveliko uočeno, i to potpuno ispravno, da su predložene mere neprimerene cilju, da su drakonske, da će proizvesti negativne posledice u celoj medijskoj sferi, a ne samo kod onih medija zbog kojih su, pre svega, predložene. Ono što se u pravu zove „ravnoteža oružja“ kojim se društvo bori protiv kršenja normi, ovde izostaje.
Poznavaocima prilika u regionu teško je da zamisle da bi u bilo kojoj susednoj zemlji, a da ne govorimo o drugim državama centralne ili severozapadne Evrope, mogao da bude sastavljen i u proceduru izjašnjavanja i izglasavanja pušten sličan tekst. I kada bi želeli da posegnu za ovako oštrim merama, akteri političkog života morali bi da se zamisle nad tim da su one u suprotnosti sa evropskim standardima i iskustvom, pre svega u suprotnosti sa Tačkom 10. Evropske konvencije za ljudska prava. Ideja o osnivačkom kapitalu od pedeset hiljada evra za štampane medije, koja će najverovatnije izostati iz predloga izmena zakona, mogla je da padne na pamet samo nekom ko apsolutno ne poznaje praksu i iskustvo demokratskog sveta u kome je osnivanje štampanih medija deregulisano, što znači da se oni bezuslovno mogu pokretati. Besmislena je i formulacija koja posebne obaveze stavlja pred „štampano javno glasilo koje se distribuira na teritoriji cele Republike Srbije“. Ko može da zna da li će se novoosnovani list distribuirati na kom delu teritorije? To u mnogo slučajeva ne zavisi od volje osnivača, već od materijalnih, organizacionih i drugih okolnosti. Uostalom, teritorijalnost, sem kod jednog broja lokalnih ili regionalnih štampanih glasila, nije čvrsta kategorija kao kod elektronskih medija za koje je jedan od najvažnijih elemenata u proceduri dobijanja dozvola. Pretnja medijima da moraju da obustave rad, dakle da nestanu, da se ugase, ako se osnovni kapital smanji ispod određene kvote, nezamisliva je u demokratskim društvima. Ideja predlagača je potpuno jasna: tužbe protiv medija koji su se ogrešili o zakon, odnosno o nečija lična prava i kada se reše na štetu tih medija ne mogu da se naplate, jer oni nemaju novca. Takva okolnost može da bude razlog za efikasniji rad poreskih i inspekcijskih organa i za delovanje po drugim zakonima, ali ne može da bude razlog za gašenje medija. Gašenje medija zaprećeno je još nekoliko puta u raznim situacijama uz najavu enormnih novčanih kazni pri čemu se uočava neopisiva lakoća množenja dosadašnjih novčanih iznosa sa dvadeset.
Javnim glasilima se najavljuje da ukoliko u prethodnih godinu dana imaju blokiran račun tri meseca, moraju „bez odlaganja“ da obustave delatnost izdavanja. Kada je to – „bez odlaganja“, tek kada istekne cela fiskalna godina? Znači li to da se mediju koji je prva tri meseca u godini imao blokiran račun dopušta da radi do kraja godine, a onda da se ugasi? Šta je tu onda „bez odlaganja“? Uz ove nejasnoće još veći apsurd je kazna koja se predviđa za one koji, uprkos blokadi računa od devedeset dana, ne obustave delatnost. Oni će morati da plate kaznu od milion do dvadeset miliona dinara. Kako će neko kome je tri meseca blokiran račun da plati milionsku kaznu? Do sada se govorilo da kazne, koje su bile mnogo manje, nisu mogle da budu naplaćene. Kako će onda ove koje su znatno veće? Otkud samo mesec dana posle odluke Vlade o pomoći medijima zbog veoma loše materijalne situacije, zaborav da ta situacija još traje i kako je moguće prenebregnuti mogućnost da ovakva mera pogodi bilo koji medij, i onaj koji najkorektnije obavlja svoj posao.
Predlog izmena Zakona o javnom informisanju otkriva i druge indicije koje najavljuju produbljivanje konfuzije u našem medijskom sistemu. Nagoveštava se registar javnih glasila, ali drugačije nego u radnoj verziji Zakona o nedozvoljenom objedinjavanju i javnosti vlasništva javnih glasila, koji je nedavno završen. Da li je to dezavuisanje ovog zakona, u javnosti poznatog kao Zakon o medijskoj koncentraciji i najava da on nikada neće ući u proceduru usvajanja iako je odavno napisan i o njemu obavljena javna rasprava? Ono što se čuje, da je o izmenama Zakona o javnom informisanju obavljena selektivna konsultacija pojedinih medija i medijskih udruženja, podgreva slutnju da se osim političkog uticaja, na medijsku sferu sve više odražava i uticaj moćnih glasila, odnosno kapitala koji iza njih stoji.
Teško je utvrditi ko je sastavio izmene o kojima je reč i kolika je u tome bila uloga Ministarstva pravde, a kolika, inače resorno nadležnog, Ministarstva kulture. Zanimljivo je da je Ministarstvo kulture formiralo radnu grupu za pisanje medijskih zakona, koja se već mesecima svake srede sastaje u samom Ministarstvu, a da niko iz ovog resornog organa nije konsultovao ovu grupu eksperata u pogledu pomenutih izmena.
Među razlozima za donošenje izmena navodi se i „unošenje većeg reda i odgovornosti u sferi medija“. Ne sporeći da u samim medijima ima neodgovornosti, teško je ne setiti se da najveći nered i neodgovornost emanira sama vlast, i to drastičnim kršenjima zakona koje sama donosi. Nezakoniti izbor tri člana Saveta RRA, prilikom prvog izbora, smenjivanje generalnog direktora RTS i postavljanje novog od strane prve Koštuničine vlade, politički pritisak u Narodnoj skupštini Srbije da RTS direktno prenosi sednice, koji i danas traje iako je svojevremeno obavezujuće uputstvo RRA, Ustavni sud proglasio neustavnim, nezakonito vlasništvo države u „Politici“ i „Večernjim novostima“, donošenje protivrečnih zakona kojima je zaustavljena, inače zakonom utvrđena privatizacija lokalnih medija, samo su neke od odluka vlasti koje su izrazito neodgovorne, a koje nikada nisu proizvele nikakve sankcije ni po pojedince ni po institucije.
Rade Veljanovski
