Nikola Radišić za Magločistač: Zbog tema o ratnim zločinima i organizovanom kriminalu u Srbiji bio sam česta meta pretnji i uvreda

Foto: N1

Nikola Radišić se novinarstvom bavi 28 godina. Počeo je kao radio-voditelj da bi ubrzo postao i novinar informativne redakcije. Iskustvo je stekao u brojnim uticajnim medijima. Proteklih godina je izveštavao o ratnim zločinima i organizovanom kriminalu zbog čega je često bio izložen brojnim pretnjama i uvredama. Zbog ponude koju je dobio pre dve godine, ali i zbog lične bezbednosti, opredelio se da karijeru nastavi u inostranstvu. Trenutno izveštava za N1 iz Luksemburga, ali i drugih evropskih gradova poput Brisela i Haga.

Radišić je u intervjuu za portal Magločistač govorio o tome zbog čega još uvek veruje u novinarstvo, zašto se u Srbiji više nije osećao sigurno, i kako su izgledale pretnje koje je dobijao poslednjih godina.

 

Prema njegovim rečima, institucije EU su otvorenije za medije i novinare nego što je to slučaj u Srbiji. „Veliki mediji ne daju prostor sumnjivim informacijama i otvoreno su kritični prema vlastima“, kaže Radišić i dodaje da su i tamo društvene mreže „glavno sredstvo širenja negativne propagande i dezinformacija“.

 

Nikoli Radišiću, kao evropskom dopisniku N1, u junu 2021. godine, na svečanosti u Luksemburgu je uručena medalja kao znak priznanja u ime Velikog vojvodstva Luksemburg za dostignuća u oblasti medija i dosadašnji novinarski rad. Medalja mu je dodeljena na predlog tamošnjeg Saveta za štampu, a uručio mu je premijer i ministar informisanja Ksavijer Betel, na prijemu u zgradi Vlade.

 

Šta Vas je motivisalo da se opredelite za novinarstvo?

 

To je bila puka slučajnost. Drug iz Inđije me je 1993. godine pitao da dođem u njegovu muzičku emisiju na lokalnom radiju i donesem neku muziku. Radio me je fascinirao od malih nogu, pa sam se zaljubio u njega tokom prvog susreta. Ubrzo sam postao radio-voditelj, a potom i novinar informativne redakcije. U novinarstvu sam ostao jer sam verovao da je to način da na konkretan način doprinesem boljitku rodnog grada, ukazujući na lokalne probleme koje smo svi delili i da otvaram sporne teme. Ugled koji je radio posedovao tada davao mi je snagu da idem dalje. Sa televizijom je taj osećaj samo bio pojačan. Pozitivne posledice medijskog izveštavanja i moć da problemi na koje ukazujemo dopru do nadležnih i budu rešeni su bili ključni da se definitivno opredelim da novinarstvo ostane moj životni poziv.

 

Kada ste napustili Srbiju i zašto?

 

Iz Srbije sam otišao pre nešto više od dve godine. Razlog je jednostavan, dobio sam ponudu da se preselim u Luksemburg i izveštavam iz Evropske unije i njenih institucija u tri glavna grada EU: Briselu, Strazburu i Luksemburgu. Na to sam posebno ponosan, jer tu vrstu poverenja smatram posebnim priznanjem za moj ukupni rad. Međutim, postoji i druga strana medalje, a to je da se u Srbiji više nisam osećao sigurno. Zbog tema koje sam obrađivao na N1, kao i prethodno na B92, a koje su se često odnosile na ratne zločine ili organizovani i drugi kriminal, bio sam česta meta. Dobacivali su mi i provocirali me na ulici i u prevozu, napadali me na ulici verbalno i pretili mi, navodnim „navijačima“ sam bio posebno interesantan zbog intenzivnog izveštavanja o njihovim „aktivnostima“ , pa su mi čak organizovali špalire kroz koje sam morao da prolazim na ulasku u sudnicu prilikom izveštavanja sa suđenja jednom od huligana sa tribina, ili su mi čak dolazili na vrata stana i pokušavali da uđu. Ali kap koja je prelila čašu i zbog koje sam se po prvi put u životu osetio zaista nesigurno i poželeo da nisam u Srbiji, bile su reakcije državnih organa na napad koji sam doživeo na ulici godinu dana pre odlaska. Od toga da je policija naprasno „usporila rad“ na mojoj prijavi tog događaja i da je tadašnja državna sekretarka MUP-a netačno tvrdila da se ja ne odazivam na pozive policije, do toga da je državni sekretar našeg Ministarstva informisanja, koji bi morao posebno da bude osetljiv na napade na novinare, javno poručivao da bi tim povodom voleo da sasluša napadače, da čuje njihove motive. Ta vrsta relativizacije od strane države, od koje sam očekivao pomoć i razumevanje, bila je snažan  šamar. Prihvatanje ponude da pređem na novo radno mesto van zemlje koja je usledila tim je bilo lakše i logičnije.

 

Da li je izveštavanje medija o epidemiji korona virusa u Evropi drugačije u odnosu na izveštavanje medija u Srbiji?

 

Koliko sam video, rapidno je drugačija situacija. Pristup im je dosta ozbiljniji, realniji, manje je podrške teorijama zavere i teoretičarima zavera nego što je to u Srbiji. Ne daje se prostor sumnjivim informacijama, ide se na sopstvene ili proverene izvore. Naravno da se čuju i drugačija mišljenja, ali jednostavno se ne dozvoljava baš svakoj budali koja želi da relativizuje opasnost. Ali i većina političara se ponaša odgovornije, šalju jasne poruke, nisu toliko „kontroverzni“, kao naši. Ali ne mogu da tvrdim da je širom EU ista situacija, jer ne mogu sve baš toliko detaljno da ispratim, a i ne mogu da pratim medije na baš svim jezicima EU, pogotovo ne lokalne koji uopšte nisu višejezični.

 

Da li u evropskim gradovima postoje manipulacije brojevima zaraženih, umrlih, u odnosu na primere koje smo imali u Srbiji, o kojima su izveštavali istraživački novinari?

 

Uvek postoje sumnje da vlasti lažiraju podatke, ali nisam video da je igde bilo ozbiljnijih kritika. U prilog prethodnom pitanju, naravno da su u medijima obrađivane i sumnje i na tu temu.

 

Kada je reč o informacijama od javnog značaja, da li je teže dolaziti do zvaničnih informacija u Srbiji ili u Evropi? I u kojoj meri su evropske institucije otvorene za davanje informacija od javnog interesa?

 

Institucije EU su otvorene za medije i novinare, u smislu da se uvek može doći do portparola koji će pružiti opšte, zvanične informacije. Svaki će praktično izgovoriti napamet naučena zvanična saopštenja, dok će malobrojni to isto uraditi svojim rečima. Često su spremni da pomognu novinarima oko „snalaženja na sajtu“ i ukažu gde se mogu pronaći dodatne informacije o određenoj temi, ali retko kada idu dalje od toga. Svaki pokušaj da iskočite iz ustaljenog režima uglavnom je osuđen na propast. Naravno da postoje i institucije koji su otvorenije i od kojih se mogu dobiti i dodatne informacije i pojašnjenja, ali većina je prilično zatvorena. Ovo se odnosi na zvanične kanale komunikacije, ali postoje i oni nezvanični kanali i izvori, tako da situacija nije baš toliko „zatvorena“ i u tom smislu se ne razlikuje mnogo od Srbije.

 

Da li u evropskim medijima ima cenzure u medijima, autocenzure među novinarima, govora mržnje, kršenja etičkih standarda, lažnih i neproverenih informacija?

 

Medijska scena je s jedne strane slična: nemaju sve države javne servise, ali postoje veliki mediji i mali nezavisni mediji, postoje ozbiljni mediji kojima se veruje i tabloidi koji pišu svakakve gluposti, ali su ipak manje ludi nego srpski. I na kraju imate društvene medije kao izvor svog zla, dezinformacija i uzročnika najvećeg dela problema, posebno tokom pandemije. Jer čak i u tabloidima nećete videti da se na pijedestal stavljaju tamo neki Nestorovići koji manipulišu istinom ili da promovišu teorije zavere o koroni ili Bilu Gejtsu. Ali zato su tu Facebook, Twitter, YouTube i ostali, koji su glavno sredstvo širenja negativne propagande i dezinformacija. Mediji su uglavnom upeglani, paze kako se izražavaju i koga citiraju. Takođe, deluje mi da su i EU mediji koji su otvoreno kritični prema vlastima ipak pomalo marginalizovani. Ali se ovde i najveći mediji bave aferama vlasti, ne sakrivaju ih, mada poneki, u pojedinim državama, umeju da ublaže problem. Ali ga ne skrivaju.

 

Primetio sam i da se teme dosta razlikuju u odnosu na Srbiju. U EU medijima se može pronaći mnogo više informacija iz cele Unije ili sveta i manje su dramatične i apokaliptične, dok su te teme kod nas uglavnom svedene na afere i potencijalne clickbait teme. Naravno, razliku vidim i u uticaju Rusije na srpske medije, pre svega kroz prorusku struju koja je najvidljivija u medijima koji podržavaju aktuelnu vlast, a posebno u Novostima ili na propaloj B92 na kojoj sam nekada radio. Mada su i ovdašnji mediji previše histerični kada je u pitanju Rusija, pa i Kina, sa naglašeno negativnom retorikom. Ali sve ovo je samo moj utisak, jer nisam analizirao rad i ponašanje EU medija. A i šarena je Unija, ne bih baš da stavljam u isti koš Luksemburg i Mađarsku.

 

Da li tamo publika podržava svoje nezavisne medije i u kom obliku to čini?

 

Ako je suditi po apelima za finansiranje koje nezavisni mediji objavljuju, jasno je da je situacija dosta teška. Ali to ponovo zavisi od države do države i ovde bih ponovio da ne mogu da stavljam u isti koš Luksemburg, Nemačku, Holandiju sa jedne i Mađarsku i Poljsku sa druge strane.

 

Koliko je danas opasno baviti se novinarstvom i da li ste imali bilo kakve neprijatnosti od kada ste napustili Srbiju?

 

U Srbiji je bilo grozno. Posebno kada se neprijatnosti ili pretnje dese u rodnom gradu. A bilo je i toga. Ali od kako sam se odselio, dosta je mirnije. Živim u Luksemburgu, koji je jedan od bezbednijih gradova na svetu. Ali nemam iluzije da je sve savršeno. Ja se osećam potpuno bezbedno, ali se i ne bavim temama koje bi mogle da me dovedu u opasnost, ne otkrivam kriminalne aktivnosti ili veze između politike i kriminala, zbog čega je troje novinara u EU izgubilo glavu prethodnih godina. Uprkos tome, mislim da bih se osećao bezbedno čak i da se bavim tim temama, jer je atmosfera za rad drugačija, manje toksična. To za Srbiju ne mogu reći, iako nijedan naš novinar, na sreću, nije ubijen već dvadeset godina. Sa toliko nacrtanih meta proteklih godina, posebno na čelu nezavisnih i nepristranih novinara, to je i dalje pravo čudo.

 

Nikola Radišić se novinarstvom bavi od 1993. godine. Na B92 je proveo 15 godina, gde je radio kao reporter, novinar, urednik i prezenter. U međuvremenu je sarađivao sa mnogobrojnim medijima, od domaćih medijskih kuća kao što su RTS, Studio B, Blic ili Radio 021, do inostranih poput Al Džazire, BBC-a, bugarskog nacionalnog radija ili novina srpskih iseljenika u Americi. Na televiziji N1 radi od njenog osnivanja, od 2014. godine.

Tagovi

Povezani tekstovi