ENMedijska hiperprodukcija senzacija i skandala postala je svakodnevica. Zato se već duže vreme postavlja pitanje ima li kraja, i smisla, bujanje medijske scene koje preti da ovakvim bombardovanjem građane pretvori u konfekcijski jednoobrazne i pojedince potuno ravnodušne na ponašanje nosilaca vlasti. Rasprava na tribini Socijalni položaj novinara u okviru Sajma medija pokazala je da status i dignitet „sedme sile“ nije moguće rešiti bez temeljnije i obuhvatnije transformacije medija i struke. A i za jedno i za drugo neophodna je, pa i presudna, volja političke i društvene elite; dakle, države.
Dragan Kojadinović, ministar za informisanje, smatra da će „po osnivanju Radiodifuznog saveta, primena Zakona o radiodifuziji svesti broj elektronskih medija sa sadašnjih 1.600 na realan broj, ali će veliki broj novinara, snimatelja, tonaca, kamermana.., uhlebljenje morati tražiti na drugom mestu“. Premda niko nije obrazložio pojam „relan broj medija“, niti objasnio ekonomsku kalkulaciju medija, ministar je nagovestio smanjivanje broja zaposlenih u državnim medijima, ponudio otpremninu od 100 evra za godinu dana staža i mogućnost da se za socijalni program iskoristi prodaja Trećeg kanala i viška nekretnina RTS.
Zavođenje reda u etru opravdava se gužvom koja onemogućava da se kvalitetno slušaju svi radijski programi. Nemanja Pavlović, vlasnik manje novosadske televizije, opominje da digitalizacija omogućava emitovanje po sedam programa na svakoj od 60 frekvencija u okviru UKV, te će 420 različitih radijskih programa biti moguće uporedo emitovati. Slično je, pramda u manjem broju, i sa televizijskim signalom. Praktična neograničenost dobre frekvencije, smatra Pavlović, znači da država ne bi smela naplaćivati nikakvu taksu, pandan koncesiji pri eksploataciji rudnog blaga, za „rabljenje resursa“. Ovakav pristup bi sačuvalo mnoge postojeće „jeftine“ elektronske medije.
Šurovanje
Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za informisanje, uočava kako „socijalni položaj novinara ishodi iz spleta okolnosti koji definišu našu medijsku situaciju i teško je naći rešenje ukoliko se ne pozabavimo uređenjem ovdašnjeg medijskog prostora“. Prepuštanje stihijskom rabljenju frekvencija, naročito od 1995. godine, nedefinisani status RTV Novi Sad, kao mogućeg javnog servisa i nedovoljno precizirani etički i profesionalni standardi profesije takođe su, prema njegovom mišljenju, opterećenja medijske scene. Privatizacija medija će, predviđa Đurić, probleme ili rešiti ili – povećati, posebno u medijima na manjinskim jezicima, koji ne mogu opstati na komercijalnoj osnovi.
Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost“, ističe da „kakvi su temelji države, takvi su i temelji medija“ i da „nevolje medija i u njima zaposlenih proističu iz dugog stanja položaja medija između dva sistema: socijalizam je napušten, a novi sistem nije izgrađen“. Dugogodišnji novinar Radio Beograda podseća da nije definisan ni status RTS, baš zato što političke opcije izbegavaju da postave državne medije u poziciju javnog servisa, čime bi i pitanje javnog servisa Vojvodine bilo gotovo automatski rešeno“. Suprotno većini, Čanak smatra da svojina nad medijima nije najvažnija, pošto je u nas medij upotrebno sredstvo, a ne izvor profita. Nejasna poslovna samostalnost upućuje medije, posebno lokalne, na koketiranje ili šurovanje sa svim političkim opcijama i finansijskim strukturama.
„Istraživanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije pokazuju da svaki četvrti novinar strahuje od gubitka posla, dok se nadoknade kreću u rasponu od 43 do 266 evra mesečno“, predočava aktivistkinja Nastasja Radović. Ona ističe podatak da „čak dve trećine novinara ne shvata da strukovna novinarska organizacija nije sindikalna, iz čega se može zaključiti da većina novinara ne samo da nije član sindikata, već nema preciznu i potpunu informaciju o postojanju novinarskih sindikata“. Porazan je i podatak da 73 odsto novinara nije član nijedne asocijacije!
Neregulisano
Miroslav Pušić iz Udruženja novinara Srbije podsetio je da je „sedamdesetih godina novinarstvo bila elitna, prestižna i za mnoge nedostižna profesija, dok je u vreme Mitje Gorjupa kao predsednika jugoslovesnkog novinarskog udruženja zatraženo da novinari, prema preporuci iz Medicine rada, dobiju beneficiran radni staž“. U situaciji kada poslanici i sudije zahteve za stoodstotnim povećanjem plate obrazlažu pretpostavljenom manjom podložnosti korupciji, pitanje je koliko je realno očekivati da novinari budu neosetljivi na novac. Pušić je predočio da novinari u državnim medijima ne mogu da nađu partnera, poslodavca za razgovor o pojedinačnom kolektivnom ugovoru, pošto država izbegava poziciju poslodavca, pozivijaći se na budući status javnog servisa.
Ne postoji evidencija koliko se ljudi u nas danas bavi novinarstvom kao profesijom. Novinari rade u državnim ili bivšim društvenim medijima, gde su, kao nasleđe, korektno regulisani uslovi rada, radno vreme, godišnji odmor, plata… Ali, novinari rade i u bezbrojnim novoosnovanim, pretežno elektronskim i lokalnim, medijima često i bez minimuma pravnog definisanja radnog odnosa.
U Zakonu o radiodifuziji postoje odredbe protiv medijske koncetracije, ali u Zakonu o informisanju nisu definisane odredbe protiv monopolskog položaja medijskog koncerna.
Dominantna pozicija omogućava vlasniku da diktira sve uslove, pa i prema zaposlenima. Pušić je predložio da nijedan vlasnik ne bi smeo da ima više od 40 odsto vlasništva od ukupnog tiraža štampanih medija u Srbiji, da deonice medija glase na ime, kako ovom sferom ne bi upravljao „anonimni kapital“ i da se inteziviraju razgovori sa bankama koje bi zaposlenima u medijima, ali i drugim novinarima, omogućavale uzimanje kredita za sticanje vlasništva nad medijima u kojima rade, ili za koje procenjuju da će uspešno poslovati.
Slabi sindikati
Hari Štajner, iz Medija centra je na osnovu dva istraživanja opisao javno mnjenje podacima da „10 odsto ispoljava depresiju, duplo više strah za egzistenciju, a čak 42 odsto zabrinutost za svakodnevni život“. Prema njegovim rečima, građani ne veruju institucijama – Vladi, Vojsci, partijama, pravosuđu. Čak 54 odsto njih informiše se iz štampanih medija, dok elektronske medije prati 87 odsto stanovništva. Ne čudi što u takvoj situaciji novinari stanje u profesiji ocenjuju kao „amatersko, derogirano, poltronsko, siromašno, tužno…“. i što su novinari nezadovoljni stanjem u profesiji, medijima, uslovima u kojima rade, standardom, političarima, biznismenima… – pokazujući, pri tome, malo samokritičnosti.
Novinari su, uprkos tome što su organizovani u više esnafskih udruženja, sasvim blizu dogovora o dva osnovna pitanja: uslovima rada novinara i etičkom kodeksu. Nepostojanje najšireg novinarskog sindikalnog konsenzusa onemogoćuva novinare da investitorima pri kupovini medija postave oštre sindikalne uslove. Štajner se založio da se novinari više oslone na sebe, manje na državu.
Slobodan Stojšić, predsednik Upravnog odbora ANEAM-a, istakao je da nepoznanice privatizacije medija kod novinara proizvode strah od neizvesnosti. „Drugi problem je stanje elektronskih medija, pri čemu je tržište toliko zagušeno da, eknomski kalkulisano, velik broj medija ne može da izdrži pritisak. Stvara se nelojalna konkurencija i obaraju cene, kako od strane onih medija koji se finansiraju iz budžeta, tako i od komercijalnih. Upali smo u začarani krug: hiperprodukcija medija uzrokovala je svojevrsnu hiperinflaciju, pa profit nestaje, a mediji i novinari siromaše i pristaju na najrazličitije kompromise kojima dodatno srozavaju ugled profesije“, upozorava Stojšić.
On ističe da bi država morala da obezbedi uslove ravnopravne tržišne utakmice, transparentnost vlasništva i sprovođenje Zakona o radiodifuziji. Nemanja Pavlović, međutim, ovakva zalaganja karakteriše kao „lobiranje sadašnjih vlasnika jačih medija radi očuvanja pozicije i ukazuje da tržište ne sme biti ničim ograničeno“.
Samokritika nije jača strana novinarima. Tako se tek uzgred postavljaju pitanja koja se tiču pooštravanja uslova za sticanje zvanja novinara, prenebragava se činjenica da za uslove rada najveću odgovornost snosi menadžment medija… Otuda novinari imaju malo finansijske koristi od svog zanimanja i pružaju manje nego kolege u inostranstvu i manje nego što bi mogli, pa i morali. Princip „ništa za ništa“ prožeo je beskrajno hipetrofiranu medijsku scenu.
