Sagovornica Danasa Gordana Igrić je glavni i odgovorni urednik Balkanske istraživačke mreže (BIRN), kuće koja je nastala iz londonskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) i sa kojim održava partnerske odnose. Godinama je radila kao ratni izveštač iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova, vodila je agenciju AIM za Srbiju i dobitnica je više međunarodnih nagrada za ratno izveštavanje, pogotovu o ratnim zločinima. Od 1999. godine do ovog avgusta vodila je balkanski projekat IWPR-a u kojem se lokalni novinari obučavaju da pišu po internacionalnim standardima novinarstva – oni su saradnici popularnog on-line magazina BCR – Balkan krajzis riport koji se prevodi na više jezika i objavljuje na celom Balkanu i u međunarodnim medijima.
Kako je nastao BIRN?
– Predložila sam da se napravi transformacija i da, posle toliko godina u kojima su međunarodne nevladine organizacije često uzimale pare na račun Balkana i transformacije medija, IWPR bude malo drugačiji i ostavi nešto iza sebe. Znamo koliko je nevladinih organizacija godinama krstarilo ovim prostorima, vrlo često malo je ostalo regionu i malo rezultata se vidi. Sa novim žarištima u svetu odletele bi dalje. Pošto sam sa Balkana, bila sam od onih boraca da se ovde ne desi isto i da se na vreme učine transformacije. Menadžment IWPR je prihvatio tu ideju, jer je važno da postoji partnerska organizacija u regionu koja živi, nije se zatvorila. Sve kancelarije IWPR su se pretvorile u lokalne nevladine organizacije i povezale u regionalni centar u Sarajevu. Imamo kancelarije u Srbiji, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a u Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Albaniji prisutni smo preko dopisnika.
Osim internet sajta, šta još nudi BIRN?
– Radimo i trening, obučavamo novinare kako da napišu tekst kojem se može verovati, da imaju analitičku strukturu, praktično, da ima sve internacionalne standarde novinarstva. Imamo regionalnu publikaciju na veb-sajtu, 12 hiljada stranih i nekoliko hiljada lokalnih pretplanika. U svakoj zemlji u kojoj imamo NVO identifikovali smo posebne potrebe tog regiona; imamo regionalni i lokalni nivo funkcionisanja.
U Bosni je, na primer, dobar projekat treniranje novinara za izveštavanje o ratnim zločinima pred Sudom koji je počeo da funkcioniše u januaru ove godine, budući da nema specijalizovane struke takvog izveštača. Radimo taj trening i veoma je uspešan.
U Srbiji imamo trogodišnji projekat posvećen treningu manjinskih novinara – nije nam cilj da novinare glasila na manjinskim jezicima učimo kako da pišu o sebi, nego da ih učimo standardima novinarstva, jer ne želimo da ih stavljamo u geto. Treba da steknu veštinu da pišu o svim temama.
Šta projekat znači za istraživačko novinarstvo i novinare na ovim prostorima?
– Naša specijalnost je istraživačko novinarstvo, što većina lokalnih medija ne može da realizuje. Druga prednost je to što imamo regionalni kapacitet od oko 400 novinara koji pišu za nas godisnje. Region je postao opsednut evropskom integracijom i sa svim temama koje muče države bivše SFRJ. Generalna ideja nam je da tretiramo sve probleme koji se pojavljuju u procesu integracija, a to je, praktično, sve što je u novinarskom smislu interesantno, pravosudne reforme, ratni zločini, suočavanje s prošlošću, korupcija u Rumuniji, nacionalizam koji se ponovo javlja u Bugarskoj. U Srbiji ima interesovanja za istraživačko novinarstvo, ali nema para. Istraživačko novinarstvo zahteva vreme, redakcije su bez dovoljnog broja novinara, novinari proizvode kao u rudnicima. Zato niko ne može da odvoji grupu od dvoje-troje ljudi i da ih pusti mesec ili dva da „kopaju“ da bi nešto dokazali. Istraživački tekst se pretvori u poluvalidan tekst u kojem se oseti tema, ali i to da nije bilo vremena da se ona dokaže. Na kraju se ispostavi da se dolazi do proizvoda kojem se ne veruje. I gubi se poverenje čitalaca.
Da li je cilj Vaše kuće samo edukacija?
– Ne samo da u radionicama treniramo novinare, mi im naručimo tekstove, uređujemo ih, objavimo i platimo. Sledeći nivo je istraživačko novinarstvo, gde smo, ja mislim, carevi u regionu. Pokušavamo da identifikujemo grupu ljudi i da ih učimo detaljnijim elementima novinarstva, praćenju kompanija, otkrivanju korupcije, izveštavanju o ratnim zločinima. Cilj celog projekta je da za godinu ili dve ima timove koji mogu da proizvode regionalne istraživačke tekstove.
Kakva je budućnost projekta, koliko ima šansi da se održi i ko stoji iza njega?
– Dosad je to bilo preko IWPR, švedska vlada, odnosno SIDA koja je uvek bila zainteresovana za ovaj region, potom norveška i holandska vlada. Ima više fondacija koje, udruženo, žele da investiraju u region. Kao lokalna institucija, a ne kao neko ko troši pare u Londonu, bićemo mnogo privlačniji za donatore.
Bojan Tončić